Владика Порфирије: Савремени човек је изгубио стид

Раз­го­вор с вла­ди­ком По­р­фи­ри­јем (Пе­ри­ћем), пред­сед­ни­ком Са­ве­та Ре­пу­блич­ке ра­дио ди­фу­зне аген­ци­је (РРА), за­по­чи­ње­мо у че­твр­так, у ча­су ка­да при­сти­же ин­фор­ма­ци­ја да је гле­да­ност „Фа­р­ме", ри­ја­ли­ти про­гра­ма те­ле­ви­зи­је ,,Пинк", опа­ла за ви­ше од 50 од­сто по­што је „Пинк" ис­по­што­вао зах­тев да псов­ке и не­при­стој­ни из­ра­зи бу­ду пре­кри­ве­ни, „би­по­ва­ни".

На на­ше пи­та­ње да ли је Са­вет РРА у овом слу­ча­ју мо­рао да ре­а­гу­је и ра­ни­је, вла­ди­ка По­р­фи­ри­је ка­же да је Аген­ци­ја прет­ход­но већ до­не­ла од­лу­ку о по­кре­та­њу по­ступ­ка про­тив „Пин­ка" због „Фа­р­ме", али и про­тив не­ких дру­гих еми­те­ра због ве­р­бал­ног екс­тре­ми­зма и увре­дљи­вог го­во­ра.

- Исто­вре­ме­но, не­при­стој­но­сти на „Фа­р­ми" су то­ли­ко еска­ли­ра­ле да је Са­вет РРА био ре­шен ка­ко то мо­ра без­у­слов­но и од­мах да пре­ста­не, не че­ка­ју­ћи окон­ча­ње по­ступ­ка ко­ји је та­кав да не мо­же би­ти окон­чан бр­зо, због то­га што и они про­тив ко­јих је по­сту­пак усме­рен има­ју од­ре­ђе­на пра­ва у том по­ступ­ку. За­кон им да­је рок од две не­де­ље за из­ја­шње­ње - ка­же вла­ди­ка По­р­фи­ри­је.

Ко­ји су све мо­мен­ти иза­зва­ли ре­ак­ци­ју Са­ве­та РРА?

По­сто­ји ви­ше чи­ни­ла­ца. Је­дан су ре­ак­ци­је јав­но­сти ко­је су у фо­р­ми те­ле­фон­ских по­зи­ва и при­мље­не елек­трон­ске по­ште до­ла­зи­ле до нас у за­стра­шу­ју­ћем оби­му. Дру­го је свест да је ап­со­лут­но пре­ко­ра­че­на сва­ка гра­ни­ца при­стој­но­сти и да око то­га по­сто­ји пот­пу­ни јав­ни кон­сен­зус, укљу­чу­ју­ћи у тај кон­сен­зус, ка­ко ће­мо доц­ни­је ви­де­ти, и те­ле­ви­зи­ју „Пинк". С тим у ве­зи, би­ло је и са­зна­ње да је праг осе­тљи­во­сти по­ме­рен и, ако би овај слу­чај про­шао без ика­кве на­ше ре­ак­ци­је, по­ста­вља се пи­та­ње шта је сле­де­ће што би­смо мо­гли да оче­ку­је­мо.

Шта РРА мо­же ре­ал­но да учи­ни у ова­квим и слич­ним си­ту­а­ци­ја­ма?

Аген­ци­ја мо­же, што и чи­ни, да пред­у­зи­ма по­ступ­ке ко­ји у слу­ча­ју ви­ше­стру­ког кр­ше­ња за­ко­на, као крај­њу кон­се­квен­цу, мо­гу има­ти и од­лу­ку о од­у­зи­ма­њу до­зво­ле за еми­то­ва­ње. То је не­што што би­смо ми сва­ка­ко же­ле­ли да из­бег­не­мо, али је Са­вет РРА исто­вре­ме­но од­лу­чан, уко­ли­ко се по­ка­же по­треб­но, да ис­ко­ри­сти мо­гућ­но­сти ко­је има на рас­по­ла­га­њу и ко­је пру­жа за­кон.

Ка­кве су те мо­гућ­но­сти?

Чи­ње­ни­ца је да су те мо­гућ­но­сти огра­ни­че­не. Аген­ци­ја ни­је пре­ки суд и не мо­же, то тре­ба ре­ћи, да за­бра­њу­је еми­си­је, по­го­то­ву не у не­ка­квом крат­ком по­ступ­ку.

Ко­је то ин­стру­мен­те ко­ри­сти Са­вет РРА у свом ак­тив­ном од­но­су пре­ма еми­те­ри­ма?

У нај­ве­ћем бро­ју слу­ча­је­ва, уме­сто ре­пре­си­је и ка­жња­ва­ња, ра­ди­је ко­ри­сти­мо мо­гућ­ност да раз­го­ва­ра­мо са еми­те­ри­ма. Нај­че­шће је то де­ло­твор­но. По­не­кад је до­вољ­но са­мо то да еми­те­ри­ма ста­ви­мо до зна­ња да је од­ре­ђе­но по­на­ша­ње пред­мет на­ше па­жње, по­сле че­га си­ту­а­ци­ја бу­де по­пра­вље­на, а спор­ни про­грам се об­у­ста­вља. Де­лом, то је из­раз ауто­ри­те­та Аген­ци­је, али и из­раз све­сти еми­те­ра да не­ког ре­да мо­ра да бу­де и да они у то­ме ви­де и свој ин­те­рес. Уве­ри­ли смо се у тои у слу­ча­ју „Фа­р­ме". По­сле раз­го­во­ра си­ту­а­ци­ја се вид­но по­пра­ви­ла. Ви­де­ће­мо шта ће би­ти до кра­ја.

Шта би тре­ба­ло ме­ња­ти у по­сто­је­ћој прав­ној ре­гу­ла­ти­ви да би рад РРА био ква­ли­тет­ни­ји?

За по­че­так, по­мо­гло би и то ако би по­че­ли да се спр­о­во­де они за­ко­ни ко­ји већ по­сто­је. Та­ко­ђе, не­ки усво­је­ни за­ко­ни су у ко­ли­зи­ји са За­ко­ном о ра­ди­о­ди­фу­зи­ји, што је си­ту­а­ци­ја за ко­јуоче­ку­је­мо да бу­де раз­ре­ше­на. Док се то не ре­ши, не­ће­мо у зе­мљи има­ти ја­сан кон­цепт вла­сни­штва над ме­ди­ји­ма, а то је рђа­во не са­мо са ста­но­ви­шта ра­ди­о­ди­фу­зи­је. Нај­зад, и си­стем ка­жња­ва­ња пре­кр­ши­ла­ца, о че­му се по­след­њих да­на нај­ви­ше го­во­ри, до­ста је не­згра­пан и тре­ба­ло би да бу­де опе­ра­тив­ни­ји.

Да ли као све­ште­но ли­це има­те из­ра­же­ни­ји праг мо­рал­не осе­тљи­во­сти ка­да је реч о фо­р­ма­ти­ма ко­ји иза­зи­ва­ју ова­ко бу­р­не ре­ак­ци­је јав­но­сти?

Про­тив­ник сам мо­ра­ли­са­ња, али као све­ште­но ли­це, а и лич­но, је­сам осе­тљив за пи­та­ња мо­ра­ла и при­стој­но­сти. Свој ста­тус у Цр­кви одва­јам од свог ан­га­жма­на у дру­гим јав­ним по­сло­ви­ма. Са­вет РРА је се­ку­лар­на уста­но­ва, ру­ко­во­дим се за­ко­ни­ма као и дру­ги чла­но­ви Са­ве­та и не сма­трам свој ан­га­жман у то­ме сми­слу по­себ­ним.

У че­му, пре­вас­ход­но, да­нас ви­ди­те од­го­вор­ност елек­трон­ских и штам­па­них ме­ди­ја?

Од­го­вор­ност је, раз­у­ме се, огр­ом­на, пре све­га има­ју­ћи у ви­ду да су на­ши ме­ди­ји, елек­трон­ски и оста­ли, у прак­си вр­ло ма­ло огра­ни­че­ни про­пи­си­ма у по­гле­ду са­др­жа­ја ко­ји­ма се ба­ве. Псов­ке и про­ста­штво ни­су ни­ка­ква спе­ци­фич­ност елек­трон­ских ме­ди­ја, не­го то­га има­те и у штам­пи, са­мо што је ути­цај елек­трон­ских ме­ди­ја, ту ми­слим на те­ле­ви­зи­ју, да­ле­ко­се­жни­ји. У вре­ме­ну у ко­ме жи­ви­мо из­ло­же­ни смо дик­та­ту тр­жи­шта и ту тре­ба тра­жи­ти раз­ло­ге за по­на­ша­ње ме­ди­ја. Ме­ђу­тим, ни­ка­кви реј­тин­зи и ти­ра­жи не мо­гу би­ти оправ­да­ње за екс­пло­зи­ју ули­чар­ског по­на­ша­ња и не­кул­ту­ре. Нај­бо­љи при­мер је био овај слу­чај с „Фа­р­мом". Као и сва­ка крај­ност, и то је иза­зва­ло огр­ом­но за­ни­ма­ње пу­бли­ке, али то­ме се све­јед­но мо­ра ста­ти на пут јер по­сто­ји и не­што што је јав­ни ин­те­рес о ко­ме ме­ди­ји мо­ра­ју да во­де ра­чу­на. Очи­глед­но је да по­сто­ји по­тре­ба за ефи­ка­сним ме­ха­ни­змом по­мо­ћу ко­га би­смо као за­јед­ни­ца мо­гли да се за­шти­ти­мо од та­квих ства­ри.

Ка­ко ви лич­но гле­да­те на те­ле­ви­зиј­ске фо­р­ма­те ка­кав је „Фа­р­ма"?

Ако смо се опре­де­ли­ли да има­мо про­гра­ме ко­ји се зо­ву ри­ја­ли­ти шоу, опре­де­ли­ли смо се за то да мо­же­мо да уђе­мо у пот­пу­ну ин­ти­му не­ко­га чо­ве­ка. А у сво­јој ин­ти­ми сви смо ми дру­га­чи­ји не­го у јав­ном жи­во­ту. Сви љу­ди на „Фа­р­ми" су у јед­ној вр­сти за­тво­ре­ног си­сте­ма и пот­пу­но сам си­гу­ран да они, пси­хо­ло­шки по­сма­тра­но, у не­ком тре­нут­ку пот­пу­но за­бо­ра­ве или, у нај­ма­њу ру­ку, ни­су све­сни сво­је из­ло­же­но­сти ка­ме­ра­ма. Та­да се они по­на­ша­ју она­ко ка­ко се по­на­ша­ју у сво­јој ин­ти­ми. Ако смо се опре­де­ли­ли да та­кви про­гра­ми по­сто­је, ни на ко­ји на­чин не сме­мо би­ти из­не­на­ђе­ни оним што та­мо су­сре­ће­мо. Сва­ко од нас је у сво­јој ин­ти­ми дру­га­чи­ји не­го што је­сте и углав­ном се тру­ди­мо да се по­ка­же­мо бо­љи­ма, фи­ни­ји­ма, кул­ти­ви­са­ни­ји­ма, не­го што за­и­ста је­смо.

Љу­де ко­ји у та­квим усло­ви­ма жи­ве ја мо­гу да раз­у­мем, али је дру­го пи­та­ње еми­тер ко­ји при­ка­зу­је тај про­грам јер он има мо­гућ­ност да у од­ло­же­ном про­гра­му ипак от­кло­ни оно што је скан­да­ло­зно, што је ска­ред­но, што мо­же да ште­ти пси­хо­ло­шком и сва­ком дру­гом раз­во­ју ма­ло­лет­ни­ка, чак да про­из­во­ди, мо­жда, сво­је­вр­сну агре­си­ју и по­бу­ђу­је на не­при­стој­но по­на­ша­ње и од­ра­сле.

От­куд та­ко ве­ли­ка гле­да­ност ових про­гра­ма?

Њи­хо­ва ве­ли­ка гле­да­ност по­ка­зу­је јед­ну по­тре­бу ко­ја ни­је за по­хва­лу код мо­дер­ног чо­ве­ка, ње­го­ву по­тре­бу да се ме­ша у ту­ђи жи­вот, да бу­де ин­фор­ми­сан о ин­ти­ми и о ту­ђем жи­во­ту, да се на­сла­ђу­је до­га­ђа­ји­ма ко­ји се ти­чу дру­гих љу­ди, на­ро­чи­то ако су не­га­тив­ни и ру­жни. По­ред то­га, ка­ко је ре­као Еду­ард Му­ри­је, са­вре­ме­ни чо­век је из­гу­био стид. Не­ма та­на­но­сти, тај­не, „све­тог не­зна­ња", при­кри­ве­не љу­ба­ви. Ре­до­след по­сту­па­ка у чо­ве­ко­вом жи­во­ту тре­ба­ло би да бу­де дру­га­чи­ји, сва­ко од нас пре све­га тре­ба­ло би да се ба­ви со­бом, ме­ђу­тим, по­што смо по пра­ви­лу не­за­до­вољ­ни соп­стве­ним жи­во­том и соп­стве­ним уну­тар­њим ста­њем ко­је не за­ви­си по сва­ку це­ну од спо­ља­шњих окол­но­сти, спрем­ни смо на је­дан ли­це­ме­ран жи­вот­ни став - се­би до­зво­ља­ва­мо све мо­гу­ће ду­хов­не, ду­шев­не и пси­хо­ло­шке де­ви­ја­ци­је. Оп­те­ре­ће­ни са­мо­љу­бљем и его­и­змом и свим оним што про­ис­ти­че из то­га, не­спрем­ни смо да се бо­ри­мо са сво­јим сла­бо­сти­ма и не­мо­ћи­ма, а по­што тре­ба да има­мо не­ка­кав ан­га­жман, он­да се ба­ви­мо дру­ги­ма. Из­ме­ђу оста­лог, ве­ли­ку глед­ност ових про­гра­ма об­ја­шња­вам и овим раз­ло­гом.

Сло­бо­дан Кља­кић

----------------------------------------------------

Опа­ла гле­да­ност „Фар­ме"

Гле­да­ност „Фар­ме" опа­ла је по­сле рас­пра­ве у РРА, у уто­рак. Ка­да се по­ре­де три да­на (уто­рак, сре­да и че­твр­так), по­сле са­оп­ште­ња РРА и исти да­ни из прет­ход­не не­де­ље, про­це­нат гле­да­но­сти у би­ло ком ми­ну­ту еми­си­је био је ма­њи за 20 од­сто, а у од­но­су на про­сек за три по­след­ње не­де­ље ма­ња је за се­дам од­сто.

Ме­ђу­тим, по­рас­тао је уку­пан број љу­ди ко­ји су до­шли у кон­такт са еми­си­јом, ве­ро­ват­но због па­жње ко­ју су ме­ди­ји по­све­ти­ли рас­пра­ви у РРА, ка­же за „По­ли­ти­ку" Дар­ко Бро­ћић, ди­рек­тор „АГБ Нил­сен".

Извор: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Savremeni-chovek-je-izgubio-stid.sr.html