Владика Порфирије међу Србима у Мелбурну

Ако језике човечије и анђеоске говорим,
а љубави немам,
онда сам као звоно које јечи
или кимвал који звечи“
(1.кор. 13. 1.)

Његово Преосвештенство, Господин др Порфирије, одржао је у Мелбурну своје прво предавање на тему Православље и изазови XXI века.  Домаћини су били Преосвећени Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске Господин Иринеј и свештенство мелбурнског намесништва.

Владикино главно питање је: Објаснити улогу Цркве у животу савременог човека, али и проникнути у узроке усамљености и отуђености услед начина живота и свега што нас окупира, истакавши да је такво стање супротно ономе чему је и ради чега је човек створен као икона Божја. Будући да је створен по слици и прилици Бога који је у Тројици, дакле у заједници трију Лица, то и такво јединство јесте тајна наше природе и једини начин да се оствари склад и хармонија са самим собом. Шта више, колико је потреба појединца да се нађе у динамичном општењу са другима и околином - древно питање, владика нас подсећа да она постоји и као идеја старојелинске философије. 

Сви остали могући начини идења ка остварењу такве заједнице су фалсификати и представљају само чежњу ка самом циљу. Одсуство истине, те љувави као услова за остваривање заједнице, је незаменљиво било којим другим светским идеалом које, ма колико интензивно, оставља појединца као усамљену и несрећну индивидуу. Савршена слика где се остварује идеално јединство са другим и остваривање наше личности, јесте у и кроз црквено сабрање, јер Црква управо јесте синоним јединства, јер свет има, како каже владика Порфирије, свој извор у Богу који је створио тај свет као што и Црква има извор у свету, јер је свет створен да буде Црква, то јест сабрање.

У наставку свог предавања, владика Порфирије је навео питање које му је једном приликом било постављено од српске заједнице у расејању, а гласило је како да наша деца у културолошки другачијој средини остану и опстану као Срби не губећи свој идентитет и национални дух. као најмудрије и најистинитије схватање суштине тог проблема, владика Порфирије је навео да родитељи морају да васпитавају своју децу. Не да буду у сувопарном српском духу, већ да постају и усађују у њих дух и зрелост православног хришћанина. Само као такви ће остварити свој фундаментални, темељни идентитет који им, будући да суштински припадају Христу, налаже да могу да сачувају и остале вредности доживљавајући их и носећи као нераскидиви део себе.

Заиста, како другачије и проникнути у суштину тајне Косовског завета и Лазареве смрти на којима је изграђен и морал српског народа ако изгубимо органску везу са живим Богом и заменимо је пропадљивошћу свакодневних пролазних светских изазова.

Савремени човек и наука се оглушују о проблеме појединаца и не желе да сагледају човека кроз онтолошки преображај саме личности и потенцијал личне датости и задатости, постављајући другачије концепте у схватању човечијих потреба и схватања самог човека. Узрок овоме је размаженост цивилизације у којој је човек изгубио осећај одговорности, а самим тим и савести, постављајући право као једину меру исправности и оправданости својих дела. А са друге стране, суштински, како рече Достојевски, сви смо одговорни једни за друге. Управо та чињеница искључује и категорију опште одговорности којом, приписујући друштву апсолутну одговорност, појединац најчешће налази изговоре кривице у другоме за личне пропусте и поразе. Одатле, отуђени човек постаје индивидуа присвајајући себи све оно из околине што му не припада изгубивши нужну и најљудскију потребу дељења, даривања и примања од ближњих.

Стога како нас и владика Порфирије подсећа ове вечери, ми смо живи само у заједници са другим када се управо наша личност испољава, а то је немогуће без страдалне и пожртвоване љубави према ближњем. Сетимо се уосталом повести о трагичном барону Минхаузену који је хтео, имајући и ослањајући се на самог себе, да се извуче из јаме вукући себе за косу.