Устоличен Eпископ средњоевропски г. Сергије
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј увео је 7. септембра 2014. године на светој архијерејској Литургији у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру, Преосвећеног г. Сергија, у трон Епископа средњоевропских.
Патријарху српском г. Иринеју саслуживали су Митрополит Цариградске патријаршије за Немачку г. Августинос, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Епископ бачки г. Иринеј, Епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије и Епископ брегалнички г. Марко. Богослужењу су присуствовали и епископи будимски Лукијан, зворничко-тузлански Хризостом, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, аустријско-швајцарски Андреј, моравички Антоније и стобијски Давид.
Такође, саслуживали су и архимандрит Јероним Мочевић, изабрани Епископ јегарски, схи-архимандрит Василије Гролимунд, архимандрити рмањски Серафим, архимандрит Василије, игуман манастира Клисине, архимандрит Варнава, игуман манастира Трескавац, протојереј-ставрофор Ђорђе Трајковић, архијерејски намесник за Баварску, протојереј-ставрофор Неђо Јањић, архијерејски намесник за Северну Рајну и Вестфалију, протојереј Борисав Симић, архијерејски намесник за Северну и Источну Немачку, протођакон Дамјан Божић и ђакони Владимир Руменић и Никола Перковић.
У евхаристијском сабрању учешћа су узели монаси и монахиње из испоснице Благовести Пресвете Богородице и преподобног Јустина Ћелијског у Ајтерфелду, манастира Светог Спиридона (Гајлнау), Рмња, Трескавца, Глоговца...
Свечаном богослужењу присуствовали су потпредседник Владе Србије и министар иностраних послова Ивица Дачић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, викарни бискуп Хајнц-Гинтер Бонгартц (Католичка Црква у Немачкој), пречасни др Мартин Илерт (Евангелистичка црква у Немачкој), потпредседник парламента Доње Саксоније Клаус Петер Бахман и градоначелник Химелстира Алфонс Брунс.
На крају Божанске Литургије одлуку Светог Архијерејског Сабора прочитао је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а у трон Епископа Епархије средњоевропске г. Сергија су увели су Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Епископ бачки г. Иринеј.
Уручивши архијерејски жезал Преосвећеном епископу г. Сергију, Његова Светост Патијарх српски г. Иринеј пожелео је свако добро од Господа новом епископу похваливши његове предходнике који су са муком стварали епархију у коју он долази. Будући да је и сам епископ Сегије познат као радна особа, Његова Светост га подсећа и подстиче да дела још више кроз љубав и жртву са народом и свештеницима увек показујући и учећи својим примером. Српски патријарх обраћање је завршио епископу Сергију речима очинске поуке, подршке и љубави. Затим се Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и свим присутнима обратио Епископ средњоевропски г. Сергије рекавши:
Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, браћо и сестре, драги моји епархиоти Богомчуване Епархије средњоевропске у чији сам трон, као законити епископ који свједочи Истину и чува вјеру Светих Отаца, милошћу Пресвете Тројице управо уведен! Домострој спасења, кога је припремио Господ за човјека и свеукупну твар коју је предвјечно заволио, почива на добровољној жртви Његовог Јединородног Сина. „Логос постаде Тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн 1, 14). Свједочи још на једном мјесту Свето Писмо и то, да је Бог толико заволио свијет да је за његов живот дао свога Јединродног Сина. Никада Син не чини ништа без Оца, а ни Отац без Сина нити Свети Дух без присуства и сарадње остале две личности Свете Тројице. Пресвета Тројица наш Бог и наш Господ јесте дакле жива и животворна слика, темељ на ком почива наша Света Саборна и Апостолска Црква. Као што је Бог православних хришћана једна наднебесна, жива и реална заједница Оца,Сина и Светога Духа у вјечној љубави, управо тако се и у животу хришћана кроз вјеру остварује заједница са Светом Тројицом. Ми говоримо заправо о богослужбеном и светотајинском животу Цркве. У Цркви, том благодатном црквеном организму, мјесто епископа одређено је, на првом мјесту, оном тајанственом службом, светом Литургијом – која је опет и изнова величанствена пројава Свете Тројице у свијету, слика благословеног сабрања којим се небо спушта на земљу а земља прославља небеса.
Браћо и сестре, љубљени у Христу, сви смо позвани на ово саборно дијело, на изградњу Цркве Божје, на упорно надзидавање Небеског Јерусалима. Не обмањујмо се да је он недостижан и далек. Сјетимо се оних ријечи Господњих да је „Царство Небеско унутра у нама!“ Присјетимо се оне слике хришћанске заједнице коју је у надахнућу имао апостолски отац Јерма, који је написао Пастир, важан спис који директно и по старини и по духу проистекао из Светих Јеванђеља. У једном његовом виђењу Црква је приказана као сигурна кула у којој обитавају свети и освештани људи, они коју су остварили заједништво са Богом. Ту благословену кулу изграђују седам жена, управо седам врлина, а то су: Вера, Уздржање, Простота, Незлобивост, Честитост, Наука и Љубав. И у нашим данима, вјерујемо Јерми, да сваки онај ко има снагу да твори добра дела „боравиће у тој кули са светима Божјим“. У том ранохришћанском спису има поуке и за вишу црквену јерархију, јер писац Пастира каже: „Обраћам се вама који предводите Ццркву и који сте предстојатељи... Гледајте, дјецо, да Вас ваши раздори не лише живота вјечног“, јер знао је апостолски отац недостатке и искушења која долазе од људске природе.
У многим друштвима човјечанства гдје религија игра важну улогу, ауторитети у заједници јесу првенци власти и носиоци одговорности. А понајвише тако је у Хришћанству. Јер хришћански етос јесте новина за овај свијет јер је угњежден у срцу новога човјека, човјека по Христу који има тежњу ка вјечном животу, једењем небеске хране, тијела и крви Богочовјекове, учествовањем у светој Евхаристији. Човјек на тај начин постаје биће заједнице, а у таквој заједници он поприма улогу слуге. Такав је и наш Господ Исус Христос, који је као велики архијереј праслика сваке епископске службе у Цркви, о чему је свети апостол записао: „Јер немамо Првосвештеника који не би могао састрадати немоћима нашим, него Првосвештеника који је у свему кушан, као и ми, али без гријеха“. (Јевр. 5, 15). Молимо се благоме Спаситељу нашем данас и у све дане живота нашега, да нам надода снаге и моћи да приступамо „смјело престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат за благовремену помоћ“ (Јевр. 5, 16), онако како је записао Свети апостол Павле. Браћо свештеници, саслужитељи и саприноситељи Богу Оцу велике жртве, будимо истински благодаритељи, будимо утјеха и слуге нашој браћи и сестрама. Имајмо, прије свега, мир међу собом. Тешка су времена, а још тежа ако грјешна људска природа остане тврда и упорна, ако су срца остану окамењена без оног окропљења крвљу искупљења Сина Божјег. Имајмо пред очима примјере из свештене историје како се због погрешака и истрајавања у греху губи благодат и како човјек пада од служења Богу Живом и Истинитом у таму адску, као што се десило синовима старозавјетног свештеника Ане, Офнију и Финесу који су презрели и „погазили жртву“. (1 Сам 2, 29) Не смијемо заборавити да служимо ону службу које ни свети ангели нису били удостојени!
Народе Божји, Нови Израиљу, крштен си у име Пресвете Тројице, причешћиван Крвљу и Тијелом Господа Исуса Христа, загледан си у Нови Јерусалим, тамо гдје се налази твоја коначна отаџбина. Не смијеш на путу духовног узрастања да заборавиш истину да су твоји земаљски корјени свеотосавски, учвршћени подвизима и завјетима твојих светих предака, вијековима заливани благодатним енергијама црквене заједнице.
Господ Бог, господар историје, и теби је као и Старом Израиљу намјенио, по заслугама, улогу странственика у овоме свијету и вијеку. Улогу путника и то народа способног да превали велика пространства. Велики књижевник нашег језика рекао је да „нема смрти, има сеоба“. За свако кретање треба имати храброст, ми хришћани знамо да је покрет према Богу и заједница са Богом управо подвиг, покрет, оно хитање у загрљај оца Аврама, праоца Старог и Новог Израиља у чијем звезданом потомству преко Светог Саве и Светог Симеона Немање сија и наше српско светосавско сазвежђе. Наш народ прати страдање, готово из свих догађања наше историје, а нарочито прошли двадесети вијек је томе свједок. Но, свети преци нам такође посвједочише да је у Есхатону тј. Царству Божјем које долази, наш духовни одмор и наша величина. Сјетимо се сеобе Срба у време патријарха Арсенија Чарнојевића и најновијих сеоба и страдања нашег народа чије ране још носимо. Сва та принудна напуштања огњишта, нису била некаква безглава бјежанија, него увијек и народно преношење моштију, икона, свих предивних литургијских стварности. Многи од Вас су у таквим сеобама, нашли свој нови дом у овим благословеним просторима. Богомчувана Епархија средњоевропска је примјер како је у гостољубивој средини великог њемачког народа, светосавски српски народ саградио свој дом, а дошавши у ову дивну и благословену земљу, из разних разлога, да ли из економских или неких других друштвених, свеједно. Овдје је подигао богомоље или је затекао хришћанске домове молитве, у којима може да се моли Богу на свој вјековима навикнут и уобичајен начин. Упутимо поглед у историју, учимо се вазда, браћо и сестре, од учитељице живота, издвојимо битне свештене моменте из прохујалих вјекова. Сусрет цара Светог Римског Царства њемачке народности Фридриха Барбаросе и родоначелника светородне лозе Светог Симеона Немање утро је пут сарадњи српског и њемачког народа, показавши народима да борба за узвишене хришћанске идеале, отвара једини могући пут, који можда, због људске слабости није био довољно утабан и искоришћен.
Уведен и постављен у трон епископа богомчуване епархије средњоевропске, срце ми дрхти када се сјетим оних првих монаха, из мог физичког и духовног завичаја – из Крајине, који су у првој половини XVI века помагали сусједним јужнословенским народима, као зналци ћирилометодијевске писмености и преносиоци културе Свете браће Кирила и Методија. Били су посредници оних традиција, преводећи Свете Писмо и друге хришћанске књиге на народу разумљив језик. Српски православни монаси са Гламочког поља, Матија Поповић и Јован Малешевац, потицали су из крајева недалеко од манастира Рмња, гдје проведох неке од својих монашких година. Они су помагали хришћанским реформистима хрватске и словеначке народности, на једном културном прегнућу трудећи се око ћирилске штампарије у граду Араху (Arach). Ето, такво ткање Божје промисли открива се нама грешним људима и кроз више стољећа. Јер нисмо ми, браћо и сестре, овдје као православни Срби у Њемачкој, некаква друштвена случајност, него вјеровијесници и вјесници хришћанског братољубља, носиоци смисла и ширитељи евхаристијског погледа на свијет. Трудећи се да испунимо ријечи и заповјести нашег Господа и ширимо мрежу оцрковљења (Цркве) «до крајева васељене». Српски књижвеник Љуба Ненадовић је уочио важну карактеролошку црту немачког народа која треба и мора да буде школа за нас Србе, а она гласи: „Немци уважавају, примају и познају све што је код других народа добро“. Гете је цијенио српску епску поезију. Српски народни епос су многи други њемачки књижевници, баш као и он, преводили на свој језик. Историчар Леполод Ранке је проучавао српску прошлост, а његова „Историја српске револуције“ је књига која показује да они народи који су изгубили и повратили своју слободу, баш као српски народ, нису без поучне историје и не могу тако лако бити избрисани са историјске сцене. Оно најбоље код Срба, а то је светосавска култура, Њемци су итекако умели да вреднују.
Свeштена Епархија средњоевропска је богомчувана епископија помесне Српске Православне Цркве и стоји у духовном јединству са свима у Православној васељени који чувају вјеру Светих отаца и Васељенских сабора. Црква не може бити само административно поље, иако свакодневно искуство, због културолошких и других разлога овога свијета, увијек прави искушење видљивом јединству Цркве. Исте молитве за „оно што је потребно“ људском спасењу и заједници са Богом, приносимо и овдје у Њемачкој и другдје са нашом браћом Грцима, Русима, Бугарима, Македонцима, Грузинима... Такав јеванђелски дух је познат овој епархији, преко мојих претходника вредних сваког помена, владике Лаврентија и владике Константина. Велика је плата њихова на небесима! Ми се дакле молимо Богу, браћо и сестре, за сваку власт, а нарочито се молимо за ону која је прострла разумне и мудре законе и која не дира у најсветије богослужење наше Свете Цркве. Зато сам сигуран, да ће моји епархиоти као грађани „небеског Јерусалима“и даље бити добри, одани грађани и поштоваоци закона и уредби њемачке државе.
Трепери и гори моје срце у које је положен залог епископске службе, преко ваших светих руку, Ваша Светости, оче духовни и сапрестолниче историјског и животворног свештеног трона Светог Саве, првог архиепископа и просветитеља народа српског. Кажем, гори моје срце најсветији оче наш Иринеју, да се ова епархија нашег расејања која ми је дата на духовно руковођење, још више веже за отачаство српско, за свештени трон кога ви држите, а на коме су сједили патријарси „српских и поморских земаља, Илирика и обе стране Подунавља“. Велика је и тајновита историја нашег народа и Цркве Светосавске, на зато што није проучавана, него зато што из ње извиру поруке великих стремљења, богочовјечанских идеала и постигнутих предачких циљева ка којима као садашњи нараштај морамо да тежимо.
Молимо се милостивом и човјекољубивом Богу да обилато излије свој благослов на читаву Епархију средњоевропску како би она била здрави сасуд Духа Светога и понос цјелокупне Православне Цркве „насаждене на востоцје“ (од Истока) која остаје „стуб и тврђава истине“, а коју ни „врата адова неће надвладати“. Aмин.
Свечаност устоличења Епископа средњоевропског настављена је трпезом љубави у епархијском центру у Хилместиру. Присутним асу се овом приликом обратили Митрополит Цариградске патријаршије за Немачку г. Августинос, викарни Бискуп Хајнц-Гинтер Бонгартц у име Католичке Цркве у Немачкој, др Мартин Илерт у име Евангелистичке Цркве у Немачкој, потпредседник парламента Доње Саксоније Клаус Петер Бахман, министар Ивица Дачић, градоначелник Химелстира Алфонс Брунс, члан ЕУО Епархије средњоевропске Драган Митровски, протојереј-ставрофор Милан Пејић, Епископ средњоевропски Сергије и Патријарх српски Иринеј.