Традиционалне Цркве и верске заједнице у Републици Србији: Заједничко саопштење за јавност

Ми, долепотписани, свесни одговорности коју имамо на основу службе сваког од нас у сопственој Цркви или верској заједници, изражавамо своју дубоку заједничку забринутост због недозвољеног утицаја извршне власти на Уставни суд Србије у поступку за оцењивање уставности Закона о враћању (реституцији) имовине Црквама и верским заједницама.

Појавни облици недозвољеног утицаја власти на поступак

Непримерен однос власти према овом питању изражава се, нажалост, кроз више појавних облика, чиме се врши недопустив утицај на ток и исход овог поступка. Иако је то противно Уставу Републике Србије, закону и Конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, поједини високи државни функционери врше, путем средстава јавног информисања, притисак на Уставни суд у вези са тим поступком. То чине упућивањем јавних порука које – увијено, али провидно – дају до знања судијама тог суда да овај закон није ни требало донети.

Поред тога, присутни су и други недозвољени посредни утицаји извршне власти на рад овог суда у поступку реституције, као и на примену закона о реституцији. Најочитији пример таквог утицаја представља чињеница да Влада Републике Србије, уочи доношења одлуке Уставног суда у овом поступку, избегава да именује новог директора државне Дирекције за реституцију, након што је истекао мандат досадашњем директору. На тај начин, не само да се, без одговарајућег правног основа, блокира спровођење важећег Закона о враћању имовине Црквама и верским заједницама већ се упућује и јасна порука Уставном суду какву одлуку треба судије тог суда да донесу. Јасно је, наиме, да Влада Републике Србије, тиме што одбија да именује лице које би требало да буде потписник појединачних аката о враћању имовине Црквама и верским заједницама, унапред шаље сигнал да именовање тог лица више неће ни бити потребно.

Овде се, нажалост, не завршавају овакви незаконити притисци. Тако је један високи државни функционер дао писани налог Дирекцији за реституцију, која спроводи овај закон, да више не доноси решења о новчаном обештећењу Цркава и верских заједница, иако је Закон о враћању имовине Црквама и верским заједницама још увек у примени.

Да ли све то треба да значи да поједини државни функционери могу, мимо Парламента, да одлучују о примени неког закона и да већ сада знају какву ће одлуку Уставни суд донети по овом питању? Ни једно ни друго не може код нас и код наших верника, који представљају огроман број – тач