Томина недеља у Саборном храму у Новом Саду

У  недељу Светог, славног и свехвалног апостола Томе, 19. априла 2015. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ средњоевропски господин Сергије, началствовао је Евхаристијским сабрањем уз саслужење господе eпископa новосадског и бачког Иринеја и врањског Пахомија, братства Саборног храма и новосадских ђакона.
              Преносимо у целости беседу Његовог Преосвештенства Епископа средњоевропског господина Сергија:
                                                
                                                      "У име Оца и Сина и Светога Духа

               Ваша Преосвештенства, часни оци, вјерни народе православни,
Недjеља у којој се временски и богослужбено налазимо, по црквеном предању назива се Томином недjељом.  Апостол Тома − Тома близанац, у народу познатији као невјерни Тома, врло брзо по Христовом васкрсењу ушао је у хришћанско предање које се одржало до данас, гдје је постао и остао, синоним за НЕВЈЕРОВАЊЕ. Некоме можe да звучи и изгледа чудно да Црква уопште посвећује своју пажњу нечијем невјеровању, јер је Црква како тврде савремени невјерници тобоже сва догматична, у најнегативнијем значењу те ријечи. Неки чак тврде како Црква не схвата људску природу, не прихвата људски разум, науку, да заглупљује народ вјером и тако даље редом наводећи свакакве бесмислице. Међутим, баш овом Томином недjељом коју још зовемо и Првом недељом, Црква доказује супротно. Показује дакле, кроз вјекове, да је човјек са свим својим дилемама које га заокупљују, међу којима и његово невјеровање,  за Цркву, прва тема. Отуда је  питање невјеровања старо и да тако кажемо, превазиђено питање за Цркву. То се види и данас по томе што вјерујући човјек хришћанин разумије и поштује онога који не вјерује, док онај који не вјерује обично не схвата вјерујећег и не поштује га.
    Као што смо чули из данашње јеванђелске перикопе, апостол Тома заправо није повјеровао да је Господ Исус Христос устао из мртвих, што би директно са собом могло повући  и невјеровање да је Он Спаситељ тј. Онај који нас спасава од смрти, а самим тим и невјеровање да је Он Богочовјек и један од Свете Тројице. Подсјећања ради, напоменимо и то да  је апостолТома као што сви знамо, био  један од  ученика Христових. Видио је, као и сви апостоли, бројна  чуда које је Господ Исус Христос творио, увјерио се да је он заиста Месија Кога чекају, све му је дакле било јасно осим једне ствари,  а то је да ће Господ Исус Христос ,,умрјети и за три дана васкрснути из мртвих''. Тачније, он није повјеровао у свједочанство својих пријатеља апостола који су видјели васкрслога Христа, па је изговорио ону чувену реченицу: ,,Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова...нећу вјеровати''. Ускоро се и њему са осталим апостолима, јавио Васкрсли Христос, који га није изгрдио зато што Тома хоће да Га види и опипа, него му је рекао: ,,Зато што си ме видио повјеровао си.  Блажени су који не видјеше, а повјероваше''. Из овог Томиног искуства видимо како Тома да би повјеровао, тражи да види. Док не види, он неће да повјерује. Вјера је како се чини, онда,  нешто потпуно другачије од гледања. Ово ће постати опште мјерило за Цркву. Јер, касније ће и апостол Павле рећи ,,вјером ходимо, а не гледањем'' (2. Кор. 5,7).  Дакле, по православном хришћанском искуству, вјера стоји наспрам гледања, а не наспрам разума или логике. Мишљење као нешто супротно вјеровању је измишљотина наших савремених невјерника. Мишљење, разум, логика по православном схватању,  уопште не стоје насупрот вјере. Неко може да буде интелектуалац високог ранга и озбиљан хришћанин у исто време. А то  што је неко интелектуалац, не гарантује му боговиђење. Штавише, Бог по изворном хришћанском вјеровању, не припада сфери мишљења. Мишљење и логика коју данас срећемо,  имају намјеру да поробе све, па и самога Бога. То је плод  модерне западноевропске цивилизације. Уз дужно поштовање према тој цивилизацији, али Бог хришћана се не мисли. Он превазилази сваку, па и најдубљу мисао. Оно што Православна Црква поручује често у ове наше дане, јесте да је Бог Личност. А Личност увијек подразумијева однос. Такав је наш Бог: Отац, Син и Свети Дух су у вјечној заједници савршене љубави; у вјечном односу. Док за нас људе, однос  подразумијева вјеру, повјерење а потом и виђење или гледање. У Бога се дакле вјерује, али благодарећи Христовом оваплоћењу  и васкрсењу, Он се и види, тј.гледа, јер је један од Свете Тројице постао човјек. Увјерити сe у истинитост некога или нечега, подразумијева гледање или виђење. Мишљење ту не игра неку нарочиту улогу. Од хришћана се очекује да прво повјерују, а онда им се даје могућност да виде Бога. А не обрнуто! Апостол Тома је баш тражио то обрнуто. Хоће да види Васкрслога Христа да би повјеровао. Без обзира на његове мане, ипак је за похвалу Томина жеља да има лични однос са Васкрслим Христом.  Отуда, иза Томиног невјеровања  ипак се крије  добра намјера, што се не може рећи и за наше савремене  невјернике. Можда је још бољерећи да иза Томе стоји  његово ,,чисто срце''  зато му се Бог и открива да га види. Сам Христос каже ,,Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети''. Дакле, вјера једнако као и виђење Бога, ствар је срца, а не разума. Зато ми на Литургији и кажемо: ,,Горе, имајмо срца''.  
    Не заборавимо и то да све ово што се десило Томи, десило му се током Литургије. Ученици Христови су тада служили Литургију, онако како их је Он научио на Велики Четвртак, када им се јавио Баскрсли Христос. Као што видимо на много мјеста у Јеванђељу, Васкрсли из мртвих Исус Христос се искључиво јављао својим ученицима тојест својој Цркви, и то углавном током свете Литургије. Тако је било са апостолима, са Томом, али тако је и са нама данас, браћо и сестре. Васкрсли из мртвих Господ наш Исус Христос присутан је на свакој нашој Литургији. Друго је питање зашто Га не видимо и не гледамо како треба! Наше данашње, да тако кажемо српско невјеровање, није настало под утицајем  неке науке, философије  или  неке умјетности. Оно је настало  одрођавањем од  Цркве, од свете Литургије. Наш фамозни, и то углавном новинарски атеизам, је заправо потпуно одсуство литургијске свијести! А кад нема Литургије нема ни вјере па нема ни боговиђења. Као што и и сами знате, на Божанској Литургији ми прво исповједамо и доказујемо своју вјеру, а онда  када се сјединимо с Њим у хљебу и вину, које је Тијело Његово и Часна Крв Његова, ми заправо ,,очима срца свога'' гледамо и видимо Васкрслога Христа. Зато и пјевамо: ,,Видјесмо свијетлост истинску, примисмо Духа Небескога...''.
Благодарећи нашем домаћину Епископу бачком господину Иринеју, чијим благословом смо се сабрали данас на Божанској Литургији, нека нас Васкрсли из мртвих Господ наш Исус Христос са Оцем и Духом Светим благослови, да свагда имамо вјеру чврсту и православну не бисмо ли срца своја очистили, и тако увијек пред собом гледали Васкрслога Господа нашега Исуса Христа.
У то име, поздрављам Вас најрадоснијим поздравом: Христос васкрсе! ''