Свеправославни Сабор, Крит 2016. године

Хри­стос вас­кр­се!

По­здра­вља­ју­ћи све у ра­до­сти Вас­кр­се­ња и раз­ми­шља­ју­ћи о Све­том и Ве­ли­ком Са­бо­ру у да­ни­ма нај­ра­до­сни­јег хри­шћан­ског пра­зни­ка, ко­ји све ис­пу­ња­ва са­бор­ним сми­слом, од­но­сно је­ван­ђел­ском по­ру­ком о спа­се­њу свих и све­га у Хри­сту, и у се­би са­жи­ма је­ван­ђел­ску по­ру­ку са­бор­ног је­дин­ства Цр­кве, а ујед­но и за вре­ме са­бор­ских за­се­да­ња је­рар­хи­је на­ше по­ме­сне Цр­кве, ми­слим да на­чел­но сви тре­ба да се ра­ду­је­мо пред­сто­је­ћем све­пра­во­слав­ном Са­бо­ру (САДРЖАЈ).

По­не­ка­да се мо­же про­чи­та­ти и чу­ти у ме­ди­ји­ма — а по­не­кад и не­ко од па­сти­ра и бо­го­сло­ва Цр­кве из­ја­ви — да је тра­ди­ци­ја и прак­са са­зи­ва­ња са­борâ у Пра­во­слав­ној Цр­кви или на Ис­то­ку пре­ки­ну­та још дав­но и да већ два­на­ест ве­ко­ва ни­смо има­ли све­оп­штих са­бо­ра (!). То исто­риј­ски уоп­ште ни­је тач­но! На­ша Цр­ква је по сво­јој при­ро­ди са­бор­на (ка­то­ли­чан­ска, уни­вер­зал­на, све­о­бу­хват­на). Ње­на он­то­ло­шка са­бор­ност (ка­то­лич­ност) исто­риј­ски се про­ја­вљу­је као си­но­дал­ност — из­ра­жа­ва се упра­во кроз са­бо­ре. Пре све­га, сва­ко на­ше са­би­ра­ње на Ли­тур­ги­ју је­сте са­бор све­це­ле Цр­кве ,,на јед­ном ме­сту” и ње­но сје­ди­ња­ва­ње у Јед­но Те­ло, у Јед­ном Ду­ху Бож­јем (ἐπὶ τὸ αὐτό). Сва­ка на­ша ме­сна Цр­ква (епи­ско­пи­ја, епар­хи­ја, ди­је­це­за) је­сте пу­на Цр­ква ко­ја је у за­јед­ни­ци са свим дру­гим Цр­ква­ма Бож­јим у све­ту. След­стве­но, без са­бор­ног оп­ште­ња и је­дин­ства Цр­ква уоп­ште не по­сто­ји — ни­јед­ног тре­нут­ка.

По­ме­сни или ре­ги­о­нал­ни са­бо­ри са­зи­ва­ју се ка­да за то по­сто­ји по­тре­ба. На­ша по­ме­сна Цр­ква по пра­ви­лу одр­жа­ва са­бор нај­ма­ње је­дам­пут го­ди­шње, а по по­тре­би и че­шће. Дру­ге по­ме­сне Цр­кве та­ко­ђе има­ју са­бо­ре — јед­не че­шће, а дру­ге ре­ђе. Кад, опет, по­сто­је по­себ­не исто­риј­ске при­ли­ке — да­кле, не у ре­дов­ним раз­ма­ци­ма — са­зи­ва­ју се ве­ли­ки, из­у­зет­ни, бла­го­дат­ни са­бо­ри свих Цр­ка­ва Бож­јих у све­ту. То су све­оп­шти са­бо­ри Цр­кве ко­ји се обич­но на­зи­ва­ју ва­се­љен­ским са­бо­ри­ма. Ни­је, да­кле, тач­но да у Пра­во­слав­ној Цр­кви то­ком ду­гих ве­ко­ва ни­је би­ло са­борâ. Тач­но је са­мо то да у но­ви­је вре­ме, у но­ви­јим ве­ко­ви­ма, ни­смо има­ли ни­је­дан све­пра­во­слав­ни или све­оп­шти са­бор. То се мо­же раз­у­ме­ти у кон­тек­сту исто­риј­ских зби­ва­ња. У ра­ни­јим вре­ме­ни­ма је­ди­но је Ру­си­ја би­ла сло­бод­на пра­во­слав­на зе­мља, а сви ми дру­ги би­ли смо у ра­зним вр­ста­ма роп­ства ко­је је тра­ја­ло ве­ко­ви­ма. Без условâ сло­бо­де и ми­ра и без до­брих са­о­бра­ћај­них ве­за из­ме­ђу пра­во­слав­них хри­шћа­на ра­се­ја­них ,,по ва­се­ље­ни”, по све­ту, ни­је би­ло мо­гу­ће са­зи­ва­ти ве­ли­ке са­бо­ре.

У но­ви­је до­ба, ка­да су већ би­ле по­че­ле при­пре­ме за та­кав са­бор, по­чет­ком два­де­се­тог ве­ка, на­ро­чи­то је би­ло зна­чај­но оку­пља­ње у све­то­гор­ском ма­на­сти­ру Ва­то­пе­ду, где су, по­ред пред­став­никâ дру­гих Пра­во­слав­них Цр­ка­ва, жи­во уче­шће узе­ли и ар­хи­је­ре­ји Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве, а огром­ну уло­гу је имао све­ти Вла­ди­ка Ни­ко­лај. Ка­сни­ји пла­но­ви да се но­ви оп­шти са­бор одр­жи у Ни­шу, о хи­ља­ду и шестсто­тој го­ди­шњи­ци Пр­вог ва­се­љен­ског са­бо­ра, или у Је­ру­са­ли­му, или дру­где, па­ли су у во­ду, а са­зи­ва­ње са­бо­ра је од­ло­же­но на нео­д­ре­ђе­но вре­ме, нај­ви­ше због условâ у Ру­ској Цр­кви у со­вјет­ско вре­ме, а ка­сни­је услед слич­них усло­ва и у ве­ћи­ни дру­гих по­ме­сних Цр­ка­ва у вре­ме ко­му­нистâ и њи­хо­ве вла­сти.

Са­да је по­но­во до­шао тре­ну­так ка­да Цр­ква мо­же да ор­га­ни­зу­је свој са­бор ма­да усло­ви ни да­нас ни­су иде­ал­ни. Не­ма, до­ду­ше, по­ли­тич­ког те­ро­ра и гру­бог го­ње­ња у ве­ћин­ски пра­во­слав­ним зе­мља­ма, али у не­ким пра­во­слав­ним зе­мља­ма по­сто­је, ипак, огром­не по­те­шко­ће у жи­во­ту Цр­кве због рат­них су­ко­ба, а на Бли­ском Ис­то­ку и због го­ње­ња од стра­не му­сли­ман­ских фа­на­ти­ка. То и је­сте раз­лог што Са­бор ни­је мо­гао би­ти одр­жан у Ца­ри­гра­ду, као што је пр­во­бит­но би­ло пла­ни­ра­но. Све­до­ци смо, на­и­ме, на осно­ву ме­диј­ских ве­сти, да и у Ан­ка­ри и у Ца­ри­гра­ду већ има те­ро­ри­стич­ких ака­та. Те­шко­ће и пат­ње су огром­не у Си­ри­ји, у Ира­ку, на чи­та­вом Бли­ском Ис­то­ку, а он­де и да­нас има мно­го пра­во­слав­них хри­шћа­на и хри­шћа­на одво­је­них од Пра­во­слав­не Цр­кве, али њој бли­ских и ду­хов­но срод­них.

Иде­ал­не при­ли­ке, ме­ђу­тим, не по­сто­је и не мо­же­мо их оче­ки­ва­ти. Али, по­тре­бе и иза­зо­ви по­сто­је и за­то је од­лу­че­но да се при­пре­ме за Са­бор убр­за­ју. Лич­но, ако ни­је не­скром­но да ка­жем, сма­трам сле­де­ће: да су при­пре­ме по­тра­ја­ле две до три го­ди­не ду­же, има­ли би­смо ве­ћи успех на пред­сто­је­ћем Са­бо­ру. Го­во­рим то са до­зом сме­ло­сти, мо­жда нео­прав­да­не, јер у са­бор­ским при­пре­ма­ма већ одав­но уче­ству­јем, за­јед­но са ми­тро­по­ли­том цр­но­гор­ско-при­мор­ским го­спо­ди­ном Ам­фи­ло­хи­јем, у име на­ше Цр­кве, и не са­мо да као по­сма­трач пра­тим шта се зби­ва не­го и ак­тив­но, из­ну­тра, уче­ству­јем. Та­ко, лич­но сма­трам да смо мо­гли да има­мо још не­ке зна­чај­не те­ме на днев­ном ре­ду, пр­вен­стве­но те­му ау­то­ке­фа­ли­је, а и при­пре­ма тек­сто­ва ко­ји ће би­ти об­ра­ђи­ва­ни и под­врг­ну­ти рас­пра­ви на Са­бо­ру и о ко­ји­ма ће се до­но­си­ти од­лу­ке мо­гла је да бу­де успе­шни­ја за­то што не­ки тек­сто­ви је­су тек­сто­ви ви­ше­де­це­ниј­ске дав­но­сти, а пе­ри­од при­пре­ме ни­је био до­во­љан да они бу­ду озбиљ­ни­је ре­ви­ди­ра­ни и про­ду­бље­ни у скла­ду са да­на­шњим ду­хов­ним иза­зо­ви­ма.

Мо­ра­мо да ве­ру­је­мо да на­ша људ­ска не­при­пре­мље­ност, или не­до­вољ­на при­пре­мље­ност, или не­сла­га­ња по по­је­ди­ним пи­та­њи­ма (ко­јих има), или чак по­ре­ме­ће­ни од­но­си ме­ђу по­је­ди­ним ау­то­ке­фал­ним Цр­ква­ма, не­ће би­ти пре­суд­ни не­го да ће све то Дух Све­ти уз­ди­ћи са зе­маљ­ске рав­ни до вр­ху­на­ца  не­бе­ске рав­ни. Он кон­сти­ту­и­ше Те­ло Цр­кве и мо­же, Сво­јом ши­ри­ном и све­о­бу­хват­ном љу­ба­вљу, љу­ба­вљу ко­ја је од Оца, а да­ру­је нам се кроз Си­на и до­жи­вља­ва­мо је упра­во у Све­то­ме Ду­ху, све да ожи­во­тво­ри, пре­о­бра­зи, про­ја­ви као вер­ну ико­ну Цар­ства Бож­јег, упр­кос све­му људ­ском и не­са­вр­ше­ном. Јер, Са­бор је пре све­га Пе­де­сет­ни­ца, Дух Све­ти са на­ма. Ње­го­ва си­ла три­јум­фо­ва­ће и кроз све на­ше сла­бо­сти и не­до­стат­ке. То је пред­са­бор­ска, са­бор­ска и по­сле­са­бор­ска con­di­tio si­ne qua non.

Уо­ста­лом, Са­бо­ри се у том ци­љу и са­зи­ва­ју кроз исто­ри­ју Цр­кве. Ни­су то кон­фе­рен­ци­је или сим­по­зи­ју­ми не­го са­бо­ри ко­ји ре­ша­ва­ју ви­тал­на пи­та­ња жи­во­та Цр­кве, у пр­вом ре­ду она ко­ја се ти­чу је­дин­ства Цр­кве, од­но­сно нео­ме­та­ног и пу­ног оп­ште­ња ме­ђу Цр­ква­ма. За­то ве­ру­јем да ће пред­сто­је­ће са­би­ра­ње свих Пра­во­слав­них Цр­ка­ва ,,у јед­но и за­јед­но” по­све­до­чи­ти је­дин­ство ме­ђу њи­ма. На­дам се  да ће пру­жи­ти и до­дат­но све­до­че­ње ко­је мо­же би­ти, бар по мо­ме ми­шље­њу, ко­ри­сно и за хри­шћа­не ко­ји при­па­да­ју Ри­мо­ка­то­лич­кој Цр­кви, као и за хри­шћа­не ко­ји при­па­да­ју за­јед­ни­ца­ма Ре­фор­ма­ци­је, про­те­стант­ским Цр­ква­ма. У че­му то ви­дим? У пр­вом слу­ча­ју ће се по­ка­за­ти да је је­дин­ство Цр­кве мо­гу­ће и ре­ал­но без пре­те­ра­но­сти и јед­но­стра­но­сти уче­ња о пр­вен­ству рим­ског епи­ско­па у об­ли­ку у ко­јем се раз­ви­ло тек у дру­гом хи­ља­ду­го­ди­шту хри­шћан­ске исто­ри­је — да­кле, без ап­со­лу­ти­за­ци­је рим­ског при­ма­та, без ту­ма­че­ња при­ма­та ча­сти као при­ма­та  вла­сти. Зна­чи, не мо­же се по­тре­бом је­дин­ства прав­да­ти не­здра­ва хи­пер­тро­фи­ја пр­вен­ства. Јер, оно је по­сто­ја­ло и у пр­вим ве­ко­ви­ма, али је та­да би­ло за­сно­ва­но на љу­ба­ви, слу­же­њу и жр­тви. Исто та­ко, за­јед­ни­це из­ни­кле из Ре­фор­ма­ци­је су, од­ба­цу­ју­ћи рим­ски мо­дел је­дин­ства, из­гу­би­ле је­дин­ство ме­ђу со­бом и, у исто вре­ме, је­дин­ство са пра­во­слав­ним Ис­то­ком и ри­мо­ка­то­лич­ким За­па­дом. Мо­жда овај наш Све­ти и Ве­ли­ки Са­бор мо­же и њи­ма и сви­ма — па и на­ма са­ми­ма — би­ти ко­ри­сно све­до­че­ње је­дин­ства Цр­кве и по­ка­за­тељ нео­п­ход­не рав­но­те­же из­ме­ђу пр­вен­ства и са­бор­но­сти, пр­вен­ства схва­ће­ног као жр­тва и  као слу­же­ње је­дин­ству Цр­кве, и са­бор­но-бла­го­дар­ног при­хва­та­ња то­га пр­вен­ства од стра­не дру­гих Цр­ка­ва. Мо­жда ће­мо би­ти у ста­њу да по­ка­же­мо шта је бо­го­чо­ве­чан­ска, све­то­ду­хов­ска и све­то­тро­јич­на рав­но­те­жа у би­ћу и жи­во­ту Цр­кве, ис­прав­ни мо­дел је­дин­ства за ко­јим се и да­нас ме­ђу Цр­ква­ма тра­га иа­ко је уства­ри дат Цр­кви већ од апо­стол­ских вре­ме­на и по­сто­јао све до ве­ли­ког рас­ко­ла Ис­то­ка и За­па­да по­сле пр­вог ми­ле­ни­ју­ма, а Пра­во­слав­на Цр­ква га вер­но чу­ва и да­нас.

Сви тек­сто­ви у овом збор­ни­ку, без об­зи­ра на њи­хо­ве не­са­вр­ше­но­сти, упра­во су по­ку­шај при­ка­за та­квих на­сто­ја­ња, а сâм збор­ник је­сте плод за­јед­нич­ке же­ље и тру­да свих пре­га­ла­ца ко­ји су до­при­не­ли ње­го­вом об­ја­вљи­ва­њу да све­до­че оно што нам је искон­ски да­то и сваг­да за­да­то — истин­ску са­бор­ност и бо­го­у­ста­но­вље­но је­дин­ство Цр­кве Хри­сто­ве. Пло­до­ве то­га скром­но­га тру­да при­но­си­мо љу­ба­ви све хри­сто­и­ме­ни­те пу­но­ће на­ше по­ме­сне Цр­кве, као и сви­ма љу­ди­ма до­бре во­ље.

У Но­вом Са­ду, 3/16. ма­ја 2016.

Епи­скоп бач­ки Ири­неј