Служба Господу у параклису Покрова Пресвете Богородице у Војној академији
Војска Републике Србије: Несебична служба човека и хришћанина да помогне другоме и да положи живот за другога
Усвајањем Закона о Војсци Србије децембра 2007. створени су услови да се у српским оружаним снагама организује верска служба, а ту намеру подржале су све традиционалне Цркве и верске заједнице. Влада Србије је 24. марта 2011. усвојила Уредбу о вршењу верске службе у оружаним снагама, а потом је Министарство одбране потписало споразуме са представницима седам традиционалних Цркава и верских заједница.
У Војсци Србије, после више од седам деценија, поново су распоређени војни свештеници – осам православних свештеника и по један имам и католички капелан. Војска Србије данас има верску службу, остварујући тако уставно право припадника наших одбрамбених снага на слободу вероисповести.
Његова Светост Патријарх српски Иринеј освештао је 26. јануара 2014. нови богослужбени простор, параклис Покрова Пресвете Богородице у Војној академији. Ова нова, само наизглед необична мала црква, данас живи свој литургијски живот у све празничне и недељне дане када се служи служба Господу. Са леве стране су на иконама српски владари, а са десне стране свети ратници: Георгије, Димитрије, арханђел Михаил... Иконописао их је Јован Атанасковић који је био на одслужењу војног рока у Војној академији и који је донирао још неколико икона као свој прилог новооснованом параклису.
Постом и молитвом, приступањем светим тајнама причешћа и исповести, кадеткиње и кадети Војне академије учествују у литургијском сабрању и утврђују се у верским истинама наше свете Цркве.
У првој недељи Часног поста, Недељи Православља, призив Светога Духа у олтару обавља капетан и свештеник - отац Немања Петровић. Његов помоћник је изабран из кора подофицир Војске Србије, некадашњи војни полицајац у Гарди, старији водник Жарко Морачанин. За певницом су кадеткиње и кадети, као и пуковник Борислав Гроздић, професор војне етике на овој високошколској образовној установи.
Недељна Литургија почиње у 9 сати, а суботом у току Часног поста служи се света Литургија са почетком у 8 часова. После заамновне молитве суботом се служи парастос за упокојене припаднике Војне академије, Гарде....
Данас у нашој војсци има осам православних свештеника, који су испунили строге критеријуме да могу обављати ову свету дужност. Неопходно је високо образовање, претходно искуство у пословима у вези вере, одлично здравље, одслужени војни рок... Отац Немања Петровић, из прве генерације војних свештеника, почев од 1. августа 2013. налази се у оружаним снагама наше отаџбине. Након свете Литургије казује нам о овој посебној служби у војсци:
„Поновно увођење свештенства у војску је изузетно значајан догађај. Војска увек живи са својим народом; кад год је потребно, војска је спремна да притекне у помоћ, чак и када то није њена обавеза. Подсетимо се само најновијих догађаја у вези проблема са водом у Ужицу - војска је моментано притекла у помоћ становништву. Војска је ту и у случајевима елементарних непогода, као што су поплаве, пожари... Војник срцем и душом помаже човеку у невољи, и у том заједничком садејству војске и локалне заједнице војска улива поверење и пружа подршку у критичким ситуацијама. То је у чврстој вези са војничким моралом који осликава личност припадника војске, који функционишу по утврђеним максимама, од којих је једна од најважних - Част је наша имовина, која стоји на табли код улаза у комлекс Војне академије.
Припадници војске су присутни како у злу, тако и у добру - приликом прослављања великих државних и верских празника, када се промовише нова класа официра...
Служба војног свештеника је по много чему изузетна. У војсци нема сувишних питања и нема питања зашто и како - једноставно оно што треба да се уради биће урађено. Све се ради по наређењу или по благослову, како бисмо рекли у Цркви. Овакво устројство и дисциплина (послушност) требало би да буде образац у и нашем свакодневном животу; сигурно је да бисмо постизали боље резултате на свим пољима и као појединци и као друштво.
Током Васкршњег поста молитве су појачане – наставља војни свешгтеник Немања. Служи се суботом и недељом, као и празницима. Током недеље радим у Војној академији и старам се о свему што је потребно да се црквени живот развија у много другачијим околностима од оних на које су навикли свештеници на парохији. Непроцењива је подршка и сарадња коју овде имам од запослених за обављање верске службе. Сем богослужења овде у Војној академији, предајем и веронауку у Војној гимназији од почетка другог полугодишта ове школске године. Рад са полазницима такве школе је надахнуће за мене као свештеника и вероучитеља. Рад са младима је од посебног значаја за свако друштво које жели да иде напред, али који се, нажалост, не вреднује на прави начин.
Духовно старање о овим људима који су спремни да свој живот дају за другога јесте велика одговорност. Млади људи који се овде школују разликују се од других по великој несебичности и спремности да се жртвују за другога, јер су они спремни да током своје службе дају оно најдрагоценије за другог - свој живот.
Кадеткиње и кадети који се овде школују, након завршеног школовања упућују се у градове широм Србије, а одскора већи број припадника Војске Србије и Министарства одбране упућен је у мировне мисије у стране земље, далеко од свог огњишта и своје отаџбине, тако да они морају бити зрелији и одговорнији од својих вршњака.
Девојкама је исто омогућено да се школују, тако да у овом дому живе и кадети и кадеткиње. Људи често мисле да постоји она подела на мушке и женске послове, али мислим да је то ствар умешности обављања посла.“
После Свете Литургије капетан отац Немања Петровић договара се са војном братијом у свештеничкој канцеларији о потребама службе и Цркве.
Војна служба и свештенички позив су спојиви и у заједничком садејству
Отац Немања Петровић нам казује о потреби за променом нас самих и о војном свештенству данас:
„Сагледавајући из угла војног свештеника шта нам је потребно за промену стања које изазива незадовољство у нама, рећу ћу да нам је свакако неопходно више реда и дисциплине, нешто попут дисциплине у војсци. То је сигуран пут да изађемо из стања незадовољства. Ако се сваки дан трудимо да будемо бољи у месту и на задатку који смо добили од Господа, захваљујући преумљењу, верујем да нас очекује бољи и испуњенији живот, који нас води ка вечном спасењу.
Требало би да дајемо више од себе, више него што можемо - такав труд се награђује. Тако и војна организација тражи од човека да уложи свој максимум.
Људи често сматрају да су војна служба и свештенички позив неспојиви, међутим, то није тако. Примери многих светих ратника говоре томе у прилог - то су посебни људи, хришћани и војници - Христови војници. Војник је спреман да у сваком тренутку да свој максимум за част своје отаџбине и на славу Божју."
Параклис Покрова Пресвете Богородице наставља свој богослужбени живот. Потребе за живом Црквом у Војсци Србије и Министарству одбране велике су и изражене. У нашем параклису живимо по послушању наше Цркве, под њеним окриљем и благодаћу њеном.
Војно свештенство као институција
Војне свештенике и обављање верске службе у војним јединицама предвиђaла су два законска акта у Кнежевини Србији, оба из 1839. године. Први је Устројеније гарнизоне војске (од 31. маја), а други Закон војени (од 31. октобра). Свештеници су у јединицама обављали верске обреде и својим примером сведочили хришћанске вредности. Положај војске, а тиме и њене верске службе прописивали су закони: Закон о устројству стајаће војске (1860) и Закон о устројству народне војске (1861), али највише о војном свештенству казује законски акт донет 24. фебруара 1876, уочи рата са Турцима – Устројство целокупне војске. Војни свештеници су додељени Врховној команди, командама дивизија и бригада. Било је прописано да при Врховној команди буде војни владика који би био одговоран за целокупно војно свештенство.
За време ратних дејстава место војног свештеника је одређивао начелник Штаба Врховне команде, а дужности су му биле да се стара да сви свештеници буду на прописаним местима ради молитве, да бодре војнике и тако им јачају борбену готовост и да деле Свето Причешће онима који су на самрти. Доцнији закон о Устројству војске од 3. јануара 1883. војне свештенике при гарнизонима постављао је на ниво помоћне струке, односно хонорарне делатности. Војни капелани су били локални парохијски свештеници. Они су војницима држали часове веронауке, вршили обреде заклетве, освећење заставе, служили свету Литургију на велике празнике, пуковске славе и црквено-државне светковине.
Војничке инсигније усвојили су елементе из православне иконографије. На првим заставама у Карађорђевом устанку био је крст у неколико форми и речи „С Богом за крст и отечество“. Од прве Карађорђеве заставе, на платну су се налазиле и иконичне представе светих предака – царева и краљева. Обнављао се стари обичај да на заставама буде неки лик из династије Светих Немањића.
Средином XIX века постаје устаљени обичај да се на заставама регуларних војних јединица приказују светитељи, углавном из реда светих ратника или небеских сила: Свети Георгије, Свети архангел Михаил, Свети Димитрије, али и Свети Андреј Првозвани и Свети Алимпије.
Српска Православна Црква је увек живела и делила судбину са благочестивим српским народом; наша Црква је водиља, светионик, путоказ којим треба да идемо, у тешким временима подносила је страдање српског народа и сама била изложена тортурама, мучењима и убијањима својих припадника.
Православље је званично у Краљевини Србији до 1918. године била државна вероисповест и вероисповедање већине њених становника. Ипак, занимљиво је и важно рећи са становишта наше теме да је верску службу у српској војсци обављало и свештенство јеврејске и исламске заједнице, који су били војни рабини и имами. У Краљевини СХС (Југославији) верску службу су обављали и римокатолички свештеници.
Српско православно свештенство је у Првом светском рату скупо платило цену националног уједињења и ослобођења. У Другом светском рату поновило се страдање свештенства, монаштва, а након рата, у комунистичком периоду Бог је био истеран из домова и на сваки начин се све чинило да се истера и из душе многонапаћеног народа.
Упркос свим страдањима и великим губитком епископа, свештенства, монаштва, кроз дугу историју, данас Српска Православна Црква у служби Господу и роду српском на сваки начин у свим областима и у Војсци Републике Србије настоји да делотворно спроводи речи св. апостола Јакова: Вера без дела је мртва, и да делује у свакодневном животу на ползу свих.
Зорица Зец
