ШЕСТ МЕСЕЦИ ОД УПОКОЈЕЊА ЈЕРОНИМА АРХИЈЕРЕЈА

пише: Драгослав Бокан

Извор:https://www.facebook.com/dragoslav.bokan/posts/10155275091664144

Од 26. септембра 1969. до 24. новембра 2016. године текао је живот прво Синише, а затим Јеронима Мочевића, Сарајлије који је преко Ковиља, Свете Горе, Београда, Рима, Смирне, Безансона, Беча и Митилене дошао до Јегра и, коначно, Новог Сада.
У Новом Саду је хиротонисан за владику (патријарху Иринеју су саслуживала двадесетдвојица епископа, уз девет ђакона и бројне монахе, архимандрите и свештенике); ту је, у болници, и провео последње сате свог живота...

За живота је научио шест језика, дипломирао и магистрирао теологију (припремивши и докторат из литургичког богословља), у Григоријату на Атосу је стицао духовна искуства и учио се вечном богослужбеном поретку, а у једном од средишта духовног живота источне Грчке (на самој граници са Турском) ”рукопроизведен” је, од стране митрополита Јакова и Теолипта у архимандрита, а затим и у ”духовника”.

Ипак, најснажнији утицај на његов духовни пут имали су Епископ бачки Иринеј и Митрополит загребачко-љубљански Порфирије: Јеронимови ”добри пастири” и целоживотни узори.
Уз њих и са њима је савладавао етапу по етапу свог узрастања у једног од наобразованијих и најспособнијих архијереја читаве наше Цркве, пењући се стрпљиво и поуздано по мистичној Лествици духовног усавршавања.

Без трунке некакве журбе, непотребног и опасног нестрпљења и увек опасне амбиције, ковиљски и јегарски Јероним је прелазио своју животни пут у боготражитељском ритму захвалности Господу на свему у чему се нађе и што га задеси.

”Нека буде воља Твоја!” избијало је из сваке молитве оног сарајевског дечака Синише, који је, одмах након матуре одабрао живот у манастиру и радознали поглед у Небо као своју судбину.

А завршио је Другу сарајевску гимназије на Кошеву (IV-11, са разредним старешинама Ангелином Вуковић и Минком Шаковић), некадашњу ”Реалку”. Исту ону школу у коју су, пре њега, ишли и Емир Кустурица, Зуко Џумхур, Ненад Јанковић (др Неле Карајлић), Кемал Монтено, Здравко Чолић, Жељко Бебек, Бранко Ђурић - Ђура и многи други данас познати музичари, писци, редитељи (скоро комплетан састав ”Индекса” и ”Забрањеног пушења”, међу осталима)...

Синиша је, напросто, осетио (причао ми је о томе, својевремено, давних дана, у Ковиљу, као млад монах) тежину времена у коме је сазревао и од дечака постајао младић и, одмах затим, догађајима и сопственом одлуком - сасвим сазрели човек.

Осетио је призив свега оног заветног и предањског што се супротстављало безбожном и олако-крволочном ”духу времена”.
И решио је да пође тим уским, све ређим и, самим тим, одговорнијим и величанственијим путем. Стазом Христовог војника и смелог ”сведока вере”.

Од његовог доласка у Светоархангелски манастир у Ковиљу, сваки дан је био семестар, свака ноћ предиспитно ишчекивање, свака литургија - семинарски, а строги пост, покајна исповест и причест Телом и Крвљу Христовом - дипломски рад у овом неформалном, али суштинском и најбољем постојећем Универзитету Духовне Културе.
Није монаштво никаква ”професија”, нити ”један од начина да се проведе живот”, а улазак у Цркву (са све калуђерском ”униформом”) није нешто упоредиво ма са чим на планети и у човековом овоземаљском постојању. То није довољно објашњено, нити схваћено у нашем, по природи ствари олаком (не)разумевању ствари.

А Јероним је био монах, па затим и архијереј посебне врсте: један од оних што показује да никаква деградација људске врсте и пад наше цивилизације не може да уништи и победи ове живе и непоколебљиве Божије молитвенике. То је и најважнији закључак, она кључна информација и у једну мисао сажет код. Непроцењиво драгоцени допринос ”Јеронима архијереја” (како се непрестано помињао на његовом јучерашњем шестомесечном помену) и језгровити опис његове четрдесетседмогодишње христољубиве, православне мисије на земљи.

Полугодишњи парастос су, пред светим олтаром ковиљског манастира, водили Епископи Иринеј бачки и Давид крушевачки и Митрополит Порфирије загребачко-љубљански, уз присуство многобројних верника и ковиљског монашког хора (коме је у Христу уснули Јероним дао вишегодишњи, значајан допринос) и саслужење са разних страна пристиглог свештенства...

Том приликом је освећен и бели камени крстообразни Јеронимов споменик на манастирском гробљу, сасвим налик оном Светог Оца Јустина у Ћелијама.

А ја сам стајао крај гроба свог сина првенца Влада (на истом гробљу), ни десетак корака од сунцем обасјаног, тек исклесаног крста са уписаним годинама рођења и смрти нашег по свему и даље живог, а, опет, нама данас невидљивог и из наших живота од недавно одсутног брата и саборца у неодустајној бици са злом и Злим. И молио се, у себи и наглас (са свима присутнима), за нашу победу у овом духовном (једином стварно важном) рату.

Једини Безгрешни, прости сва наша сагрешења, којима згрешисмо, свесно и несвесно, речју, делом, мишљу и свим нашим чулима и дај нам прилику да се - након брзог и више болног него срећног проласка кроз овај свој кратковеки, предсмртни живот - поново састанемо у братској љубави, вечној слави и рајској радости са Твојим и нашим Јеронимом, архијерејом!

Чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века!

P. S.
Два можда најважнија догађаја у Јеронимовом недугом, али духовним призивима богатом животу догодила су се уочи и одмах након једног великог хришћанског празника.

Родио се Дан Уочи Крстовдана, а хиротонисан у православног епископа Дан После Крстовдана.

Нешто је тиме наговештено!