Саопштење за јавност традиционалних Цркава и верских заједница у Србији

Традиционалне Цркве и верске заједнице у Србији указују на следеће  проблеме код враћања (реституције) одузете имовине:

I Влада Републике Србије отворено најављује да има намеру да укине законску могућност враћања имовине одузете Црквама и верским заједницама у виду друге одговарајуће имовине (заменска реституција). Тиме би се угрозило већ стечено право Цркава и верских заједница на овај облик враћања одузете имовине у случајевима када није могућа натурална реституција. То имовинско право Цркве и верске заједнице су стекле важећим одредбама Закона о враћању (реституцији) имовине Црквама и верским заједницама, за које одредбе је Уставни суд својом Одлуком од 20. априла 2011. нашао да су у складу са Уставом Републике Србије и са Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода. Овакав однос Владе Републике Србије према стеченим имовинским правима, зајамченим Уставом, забрињава и због тога што је одавно истекао рок за подношење захтевâ за враћање одузете црквене имовине и за доношење одлукâ по тим захтевима.

Поред тога, одузимање Црквама и верским заједницама тог већ стеченог имовинског права противно је и општем интересу јер је јасно да Цркве и верске заједнице, враћањем одузете имовине, обезбеђују и остваривање Уставом зајамчених људских права својих верника, али и свих других грађана. То су право на слободу вероисповести и на похађање верских школа, право на коришћење услугâ социјалних и добротворних установа Цркава и верских заједница и друга права. Без враћања одузете имовине – пре свега у натури и преко такозване заменске реституције – не може се остварити овај општи интерес, прописан одредбама чл. 43 и чл. 44 Устава Републике Србије.

II  Влада Републике Србије настоји да наше вернике и друге раније сопственике, којима је неправично одузета имовина, лиши права на заменску реституцију, што је више него очигледно у њеном Нацрту Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, који се налази у јавној расправи. У том законском пројекту, наиме, уопште није прописана могућност накнаде у виду друге одговарајуће имовине уколико се она не може вратити у натуралном облику.

III Традиционалне Цркве и верске заједнице у Србији залажу се за иста начела враћања одузете имовине грађанима и задужбинама која су прописана одредбама Закона о враћању (реституцији) имовине Црквама и верским заједницама. Само аналогном применом тога закона о реституцији може се остварити основни циљ реституције – исправљање неправде према оним лицима којима је имовина одузета.  

IV Традиционалне Цркве и верске заједнице залажу се за правично враћање (реституцију) имовине одузете грађанима и задужбинама, у што потпунијем обиму. Држава Србија, с обзиром на свој имовински потенцијал, није толико сиромашна да не може вратити оно што је у претходној епохи од својих грађана, задужбина, Цркава и верских заједница неправично одузела. Тачније, све одузето што мора вратити, представља само 5% имовине Републике Србије.

Следствено, изјаве високорангираних гласноговорника Владе да Србији прети економски колапс уколико доследно спроведе своју моралну, политичку и међународну обавезу реституције, једноставно су неистините, при чему се у манипулисању медијима и завођењу јавности за Голеш-планину прелази мера елементарне пристојности и одговорности за јавну реч. То, нажалост, посебно важи за осионе и провокативне изјаве познатог функционера Владе који се најчешће и оглашава по овом питању.

V Влада Републике Србије не примењује важећи Закон о враћању (реституцији) имовине Црквама и верским заједницама, што представља директно кршење Устава Србије. Ову чињеницу утврдио је Заштитник грађана у свом редовном годишњем извештају за 2010. годину од 15. марта 2011. Својеврсна блокада примене овог закона од стране Владе Републике Србије огледа се у следећем:

• Влада Републике Србије ни до данас није именовала директора Дирекције за реституцију иако је претходном директору те Дирекције мандат истекао још 31. децембра 2010.
• Прекорачени су прописани рокови за доношење решењâ из чл. 31 Закона о враћању (реституцији) имовине Црквама и верским заједницама, по захтевима који су благовремено поднети.
• Овај закон никада се није у целости ни примењивао. То се односи на новчано обештећење (новчану накнаду), као и на такозвану заменску реституцију (обештећење, у виду друге одговарајуће имовине уколико натурална реституција није могућа), иако су такви облици враћања изричито прописани одредбама чл. 16 и чл. 4 овог закона.
• Није обезбеђена потребна материјална основа за извршавање овог закона од стране Владе као предлагача, због чега је, поред осталог, и дошло до неизвршавања овог закона.
• Влада је инсистирала на  доношењу Закона о приватизацији и Закона о планирању и изградњи, без заштитних мера када је у питању црквена имовина или имовина грађана и задужбина, која имовина је предмет враћања, чиме се, додатно, онемогућава враћање те имовине носиоцима имовинског права на враћање (реституцију).

VI Правне последице непримењивања Закона о враћању (реституцији) имовине Црквама и верским заједницама огледају се у следећем:

• Црквама и верским заједницама је враћен само мањи део имовине из поднетих захтева.
• Непримењивање овог закона је, пре свега, супротно уставном начелу владавине права из чл. 3 Устава Републике Србије у погледу остваривања Уставом зајамчених људских права. У томе се изражава и неизвршавање уставне надлежности Владе Републике Србије из чл. 123 тач. 2 Устава Републике Србије, да извршава законе Народне скупштине.
• Тиме се угрожавају Уставом зајамчена људска права традиционалних Цркава и верских заједница, као и њихових верника, а пре свега право на имовину из чл. 58 Устава Републике Србије, као и њихова права из Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (Рим, 4. новембар 1950.).
• Ту су и директне последице по општи и јавни интерес, садржан у горе означеним одредбама чл. 43 ст. 2 и чл. 44 ст. 2 Устава Републике Србије.
• Додатно се онемогућава, односно ограничава враћање имовине због паралелне примене Закона о приватизацији и Закона о планирању и изградњи, јер ова два закона не садрже потребна ограничења у погледу реституције црквене имовине и имовине грађана.
• Без пуне реституције, настаје велика имовинска штета за традиционалне Цркве и верске заједнице, па су оне, на тај начин, онемогућене да извршавају своју духовну мисију и своју уставну и законску улогу, што, уствари, значи да се нанета им неправда продужује и продубљује у „новом издању”, а да се безакоње и даље невешто прикрива иза маске законитости.

VII Предлози и мере за превазилажење  проблема:

• Пуна примена и извршавање Закона о враћању имовине Црквама и верским заједницама од стране Владе Републике Србије;
• хитно именовање директора Дирекције за реституцију од стране Владе Републике Србије;
• постављање питања одговорности Владе пред Народном скупштином за неизвршавање Закона о враћању имовине Црквама и верским заједницама;
• традиционалне Цркве и верске заједнице су већ поднеле Уставном суду иницијативу за оцену уставности појединих одредби Закона о планирању и изградњи;
• Влада Србије је дужна да покрене поступак изменâ и допунâ Закона о планирању и изградњи, као и Закона о приватизацији, којима би се ограничила њихова примена у односу на имовину која је сада предмет враћања Црквама и верским заједницама, као и у односу на имовину која ће у будућности бити предмет враћања грађанима;
• не треба доносити нове прописе којима би се онемогућило или отежало враћање црквене и приватне имовине;
• о захтевима Цркава и верских заједница у поступку реституције може одлучивати искључиво државна Дирекција за реституцију, а не локална самоуправа, јер је тако изричито прописано одредбама овог Закона, чија уставност је потврђена од стране Уставног суда;
• потребно је донети додатне правне, економске и подстицајне мере за обезбеђивање материјалне основе за реституцију, како за Цркве и верске заједнице тако и за грађане и за задужбине;
• традиционалне Цркве и верске заједнице изражавају своју пуну солидарност са очекивањима и оправданим захтевима грађана, задужбина и институција да се и њима врати отета имовина и сматрају важећи Закон о враћању (реституцији) имовине Црквама и верским заједницама добрим узором за доношење општег Закона о реституцији;
• традиционалне Цркве и верске заједнице одлучне су да захтевају пуну заштиту својих права пред домаћим судовима, као и пред Европским судом за људска права, a o читавом овом проблему ће обавестити и све заинтересоване и утицајне субјекте;
• традиционалне Цркве и верске заједнице апелују на Владу Републике Србије, као и на посланике Народне скупштине Србије, да, приликом израде предлога  Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, као и приликом усвајања тог закона, уваже све основане примедбе и предлоге традиционалних Цркава и верских заједница, као и удружења која окупљају грађане и задужбине којима је одузета имовина, односно њихове наследнике, као што су Лига за заштиту приватне својине и људских права, Мрежа за реституцију и друга.

У Београду, 15. августа 2011.

 У име традиционалних Цркава и верских заједница: 

Епископ бачки Иринеј (Српска Православна Црква)

Надбискуп и метрополита београдски Станислав Хочевар (Римокатоличка Црква)

   Бискуп Самуел Врбовски (Словачка Евангеличка Црква)

Бискуп Иштван Чете-Семеши  (Реформатска хришћанска Црква)

Бискуп Арпад Долински (Евангеличка хришћанска Црква)

Реис-ул-улема Адем Зилкић (Исламска заједница Србије)

Александар Нећак (Јеврејска заједница Србије)