Празновање „Цветне недеље” у Саборној цркви у Новом Саду
У Саборној цркви у Новом Саду, у недељу 28. априла, када, ове 2013. године, наша света Црква празнује празник Цвети - Свечани улазак Господа нашег Исуса Христа у град Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки Господин Иринеј, началствовао је евхаристијским сабрањем мноштва верног народа Божјег. Епископ Иринеј је уз саслужење четрнаесторице презвитера и седморице ђакона у свештени ђаконски чин рукоположио ипођакона Мирослава Николића, перовођу Црквеног суда Епархије бачке. Пред сам почетак свете Литургије, Његово Преосвештенство рукопроизвео је у чин чтеца господу, Александра Билића вероучитеља из Новог Сада и Марка Гостовића ученика четвртог разреда гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду.
По сведочењу Његовог Преосвештенства, данашњи празнични дан спаја два периода; Свету Четрдесетницу и Недељу светих и спасоносних страдања Господњих, иза којих ћемо се срести са непролазном и увек актуелном радошћу празника Васкрсења Христовог. Празнујући данашњи празник ми поново доживљавамо радост Господњег уласка у град Јерусалим.
Господ наш, у пратњи својих светих апостола и мноштва народа, који није био заинтересован да види само Њега него и васкрслог Лазара, улази у град Јерусалим и сведочи да ће бити предан у руке безаконикâ, да ће бити мучен, убијен, али и да ће трећега дана васкрснути.
Нажалост, људи тога времена нису у Њему препознали Спаситеља света него, будући да су га очекивали у лику неког револуционара и војсковође, само недељу дана после узвикивања речи „Осана сину Давидовом”, разапели су Га на крст.
Данашњи празник првенствено је израз истинског Господњег смирења као „оног који је дошао да служи а не да му служе”. Уместо свиле и кадифе добио је огртач, уместо царске дијадеме добио је трнов венац, а за сву Своју доброту и љубав према нама грешним људима добио је крсну смрт. Ускликнимо и ми Господу нашем „Осана сину Давидовом, благословен који долази у име Господње”, дубоко свесни, као и наш Господ, да истинска и непролазна слава долази кроз жртву, кроз страдање на крсту, а не када своје главе приклањамо пролазностима овога времена и света.