Поводом годишњице упокојења Епископа бачког Никанора (1906-1986)

Ове године, 6. новембра, навршава се тридесет година од блаженог уснућа Епископа Никанора, који је на катедри епископа бачких столовао тридесет и једну годину. „У освит новога дана, 6. новембра 1986. године у 1:50 часова, у Институту у Сремској Каменици, окружен пажњом лекарâ и свога свештенства на позив анђела Господњег, пошто се претходно два пута исповедио и примио свету Тајну причешћа, са молитвом на уснама преселио се у небеске дворове, као добри и верни слуга у 81-ој години земаљског живота Епископ бачки НИКАНОР”.

Овим речима Летописац новосадске Саборне цркве почиње запис о упокојењу владике Никанора Иличића. А пре него што је устоличен на катедри свагдашњих епископа бачких 1955. године  – после блажене кончине свога великог претходника епископа Иринеја Ћирића – владика Никанор је најпре столовао у Карловцу, као Епископ горњокарловачки и као администратор Епархије далматинске. Устоличен је 1947. године и здушно је наставио рад свог духовног оца, великог јерарха наше Цркве и свештеномученика за веру Христову – епископа Саве Трлајића. Не противећи се вољи и одлуци Светог Архијерејског Сабора, 1951. године прихвата катедру новоосноване Епархије сремске и прелази у Сремске Карловце, где остаје све до устоличења на катедру епископа бачких. Већ у првој приступној беседи својој, из- говореној у Карловцу, владика Никанор је сабраној пастви обећао да своју архијерејску службу неће вршити као најамник, да се неће плашити неприликâ и недаћâ овога света, него да ће мало стадо напасати као прави пастир. Дато обећање је врло брзо и на делу потврдио. Наиме, када се на писани позив једног верника из Шибеника владика Никанор запутио у овај град у којем је храм био затворен, јер нема свештеника, и у којем „деца и омладина лутају по вароши као изгубљена, мртви се сахрањују без опела, јер их нема ко сахранити” (Летописац), доживео је прво искушење и невољу. У Кистању је физички нападнут и претучен од стране заведеног народа, чиме му је онемогућен долазак у седиште Епархије далматинске – у Шибеник није стигао! Било је то време у које је грађанска власт употребљавала све методе у намери да онемогући нормалан живот Цркве и рад њених свештенослужитеља. Подсећања ради, исту судбу је тих година доживео и епископ Иринеј Ћирић, кога је нахушкана руља у Оџацима физички напала и тешко повредила. Нема сумње да су овакви напади остављали дубоке трагове и трајне ожиљке не само на њиховим телима, него још и више на њиховим племенитим душама. У тим временима су Апостолове речи: а сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени (2 Тим. 3, 12), долазиле до пуног изражаја и смисла. Епископско служење у Епархији бачкој владика Никанор проводи у обнављању угрожених и оштећених храмова, али и у бризи за Пподизање свештеничког подмлатка. Као врсни познавалац црквеног пјенија и богослужбеног правила, неуморно је истрајавао на унапређењу благољепија православног богослужења, враћајући му, својим велелепним богослужењем и дивним беседама, стари сјај и лепоту. Љубављу према појању и богослужењу, још као богослова и студента Богословског факултета, задојили су га врсни и чувени појци Фрушкогорских манастира од којих је научио најлепше мотиве појања, „које је увек знао употребити кад треба и где треба” (Летописац), тако да је до краја свог живота остао познат као ванредан архијереј, зналац црквеног пјенија и богослужбеног правила. Та чињеница је, између осталог, и подстакла велики број отачаствених архијереја, свештеника, монаха и монахиња да допутују у Нови Сад и молитвено се опросте од њега. Заупокојену Литургију, лицем на Митровдан, служио је Епископ далматински Николај, уз саслужење бројног свештенства и монаштва. Опело је служио Митрополит дабробосански Владислав који се, у име Свјатјешег Патријарха Германа и Светог Архијерејског Синода, и опростио од упокојеног владике Ни- канора. У опелу су учествовали још и ови епископи: жички Стефан, далматински Николај, тимочки Милутин, зворничко-тузлански Василије, бањалучки Јефрем, врањски Сава, славонски Лукијан, банатски Амфилохије и марчански Данило. Присутан је био и браничевски Хризостом. Владика Никанор је, као љубитељ књиге и науке, још од 1934. године био редован члан Матице Српске, а као екуменски делатник био је и стални члан друштва Pro Oriente, захваљујући чему је постао познат и изван граница наше Отаџбине. Колико је био поштован показује и чињеница да су Литургији и опелу у новосадском Саборном храму присуствовали и римокатолички бискупи: суботички – Матиша Звекановић, ђаковачки – Кирил Кос и банатски – Тамаш Јунг. Затим: др Јурај Струхарик и Беређи Ондреј, бискупи Реформатске цркве, као и Буда Лајош у име Евангелистичке цркве. По сопственој жељи и тестаменту, по упокојењу је обучен у „Антиохијско” одјејање и сахрањен је у крипти Саборног храма поред својих великих и знаменитих претходника: владике Митрофана Шевића и владике Иринеја Ћирића, „којих се увек молитвено сећао” – како наводи Летопи- сац.

Нека милостиви Господ упокоји душу овог великог архијереја Цркве Христове у рајском насељу, нека му опрости сва сагрешења вољна и невољна, и нека га уврсти у ред житеља небеских станишта у Царству свом. Бог нека му душу прости и вечан му спомен!

Протојереј-ставрофор Миливој Р. Мијатов,

архијерејски намесник новосадски први

(Текст преузет из Крстовдaнског броја Винограда Господњег)

ЗВУЧНИ ЗАПИСИ РАДИО ЕМИСИЈА: