Ево овде једног сасвим очекиваног, већ много пута виђеног медијског притиска на Цркву и злоупотребе такозваних „обавештених извора“ у њој.
Сви велики медији у Србији имају своје личне и неформалне контакте у СПЦ, само што негде они користе те своје анонимне саговорнике и „информаторе“, а понегде ствар стоји обратно – па одређене владике, као „објективне“, пласирају своје „информације“ и њима блиску верзију онога што је наводно „добро“ или „лоше“ у Цркви.
То нису никакве анализе (које имају макар елементарни привид какве-такве непристрасности), ни „мекана пропаганда“ новог доба, већ екстремно субјективне, типично полит-комесарске тезе са унапред донесеним, „несумњивим“ закључцима.
Овде можемо „на делу“ све видети, комплетну анатомију једне пропагандне операције, а на тему наше Цркве.
Прво се истакне изабрани „негативац“, у овом случају владика бачки Иринеј (са одговарајућом фотографијом, с помало бизарним наочарима за сунце) и његов наводни „прекршај“ (изјава о одустајању СПЦ са овогодишњег, пробног Васељенског сабора на Криту).
Па се онда поставља и кључна теза о „закулисним махинацијама“ Московске патријаршије и њеним наводним „манипулацијама“ са нашом и другим помесним Црквама. И о томе да су Руси искључиво заинтересовани за своју превласт у православном свету и за узимање (политички схваћеног) примата од Васељенске патријаршије.
Па се онда, после оваквог „откривања завере“, проналази наводно „здраво језгро отпора“ оваквој „манипулацији“. И идеални, обавезно анонимни саговорник који У ИМЕ ЦРКВЕ пред „истинољубивим новинаром“ ствари „поставља на право место“, онако „како заиста јесте“.
Наравно, све ово не би деловало посебно уверљиво да се не спомиње, онако елегантно „успут“, и понеко име из „здраве, младе струје“, која се представља као „истински правоверна позиција“ и „боља будућност Цркве“. Овде је у тој улози млади архиепископ охридски Јован, са још „двадесетак владика“, који су написали некакво „протестно, отворено писмо“ патријарху у коме се супротстављају „злоупотребама“ у корист Русије, а „на штету“ српске Цркве и православља.
Чак се наводи, ни мање ни више, да је Руска Православна Црква – „противник Саборности“?! И то по мишљењу новинара веб-портала једног овдашњег таблоида, са веома високо постављеним теолошким амбицијама (или, тачније, инспиратора овог памфлетски интонираног текста, у препознатљивом лику једног веома амбициозног млађег владике, који „на вези држи“ овај и многе друге београдске медије).
Тужно, јадно и неприлично овако озбиљним темама – Сабору на Криту и разлозима за његово одржавање или неодржавање; суротстављеном односу традиционалне, светоотачки инспирисане и оне модернистичке, бљутаво-екуменистичке теологије; стању верских слобода у пост-комунистичким, источноевропским државама; отпору глобалистичком секуларизму; положају најмање верске заједнице у читавом православљу (оне у Истанбулу, која је директно подређена председнику Турске), а са највећим могућим духовно-политичким амбицијама… – темама које потпуно падају у сенку овако банално и примитивно-пропагандистички представљене ситуације око будућег „саборног окупљања свих православних Цркава“, које све више губи свој првобитни, потенцијално-исхитрени и опасно-амбициозни значај (могућих „великих промена“, са несагледивим последицама).
Да би, на самом крају читавог овог провокативно писаног текста, његов аутор дао један поприлично млак, сасвим неочекиван закључак (мање на трагу дотадашњег сензационализма, а много више у духу уобичајене протоколарне информације).
Тресла се брда, родио се миш. Попут буре у чаши воде која, срећом, није прелила њене стварне ивице (веома скромне запремине).
Али, ето нам свима прилике да се уверимо „како се то ради“ у овдашњим медијским „фабрикама исконструисаних афера“, с теолошким познавањем ствари отприлике на нивоу Пепе Прасице и њене распеване дружине (мали брат Џорџ, Дени Пас, Педро Пони, Зои Зебра, Сузи Овца, Едмунд Слон, Поли Папагај…).
15. јун 2016. у 21:16