Коме смета споменик жртвама Новосадске рације?
У листу Blic од 10. маја 2012. године, у рубрици Нови Сад (стр. 23), објављен је текст извесног Жарка Богосављевића, под насловом Епархија нелегално поставља споменик.
У овом нарученом тексту се, као и у досадашњем низу нападâ на Српску Православну Цркву, посебно на Епархију бачку, износе многе неистине, полуистине и дезинформације, а сâм наслов, украшен фотографијом актуелног врлог председника Скупштине Града Новог Сада, представља покушај нове медијске хајке, попут оне из јануара текуће године.
На самом почетку текста Епархија бачка се жигоше као ,,изазивач скандала“ (!) поводом обележавања Новосадске рације и разних ранијих — дечјих и иних — манифестација, што је већ много пута демантовано и објашњавано, али што приврженици гебелсовскога схватања истине не уважавају. На крају, Епархија бачка је оптужена да је противник Балашевићевог концерта у предизборној ноћи, са гостима којима ту није било место и са ,,зорли кабастом демократском“ идејом да се надомак Саборне цркве и тик пред вратима Владичанског двора уочи храмовне славе, постави озвучење и видео-пројектор, што представља својеврсни искорак и новину у понашању актуелних градских ,,отаца“ и потврђује да је њима на срцу генијална мисао Јосипа Броза да се не треба држати закона као пијан плота, особито кад је посреди ,,србијански“ (читај: државни) Закон о заштити споменикâ културе од посебног значаја, а поготову кад је у питању Закон о Црквама и верским заједницама, који, ето, тако жестоко — и већ толико времена! — угрожава драгоцене живце наших овдашњих првобораца уносног реформског курса и безалтернативног процеса евроатлантских, а и још неких, интеграција.
Ако занемаримо све отровне стреле и кошавом истине разагнамо маглу лажи, јасно ће се указати истина, а она гласи:
1. Добро је знано ко је све против помињања жртава српског народа и ко све слепо наставља политику својих очева и дедова из ,,педесет и неке“ да се због тековинâ братства и јединства не смеју помињати српске жртве, а и јеврејске жртве ваља помињати дозирано, без прецизног именовања џелатâ.
2. Градска власт не може да се помири са чињеницом да је Црква довољно организована да без учешћа Града, заједно са својим верницима и другим добронамерним грађанима, може да чува молитвено сећање на невине жртве окупаторских злочина у Бачкој и да ће она то чинити и убудуће, штавише – трајно.
3. Епархија бачка је почела са организовањем трибинâ и јавних скупова на тему нацистичких злочина у Бачкој, а сви детаљи око организовања конкурса за идејно решење споменика на Штранду биће објављени до краја месеца маја, као што је и најављено.
4. Епархија бачка је, на конференцији за медије поводом парастоса невиним жртвама побијеним приликом уласка мађарских нациста у Нови Сад 1941. године, најавила да ће приликом реализације идеје о постављању споменика жртвама Новосадске рације на месту њиховог страдања поштовати законску процедуру и да не очекује — нити тражи — било какве бенефиције од надлежних градских служби, а поготову од садашњег врлог председника Скупштине Града Новог Сада. Да је новинар Блица и писац наведеног прљавог текста био на поменутој конференцији, одавно би имао одговоре на сва своја питања.
Њему и његовим налогодавцима важнија је, међутим, била предизборна кампања, трка и борба за сваки глас, него тема нацистичких жртава и постављања спомен-обележја на Штранду. Да је до њега, вероватно ни данас не бисмо читали о томе, јер Жарка Богосављевића то очигледно не занима, али су његове газде сматрале да би ова тема могла послужити као згодно оружје за поновни напад на Цркву.
5. Да се немушти Жарко Богосављевић умео јасно и гласно представити кад је телефоном звао службенике Епархије бачке и да је прихватио њихов предлог да изјаву на ову тему добије данас, а не јуче, због презаузетости Канцеларије Епископа бачког око организовања пленарне седнице Комисије Црква и друштво Конференције Европских Цркава из Брисела, добио би информацију да се Епархија бачка још није обраћала за дозволу да се постави спомен-обележје на Штранду, али да ће то свакако учинити када за то дође време. Богосављевић би о истом трошку могао сазнати и то да је Епархија бачка, поред обележавања седамдесетогодишњице злочина у Бачкој, била један од организаторâ и домаћин два међународна скупа и да је угостила више од стотину угледних међународних представника. Реч је о другој Конференцији посвећеној јубилеју Миланског едикта и о одржавању пленарне седнице Комисије Црква и друштво Конференције Европских Цркава из Брисела. Али, наравно, писцу нарученог текста није занимљиво да пише о таквим стварима. Јер, он мора да ради по диктату својих господара. Новинарска етика и елементарно осећање части данас пречесто уступају место сигурности, похлепи и партијској књижици, уз предност да се, за разлику од прошлости, сада сваких неколико година може мењати партијска књижица, у складу са успињањем на власт ове или оне партије. Нарочито није препоручљиво писати о догађајима који епископа бачког Иринеја, па и неке друге епископе са црних листи, не показују као идеологе ,,четништва“, ,,великосрпства“, ,,верске затуцаности“, ,,антиевропејства“, ,,нетолеранције“, ,,ксенофобије“, ,,клерофашизма“, и тако даље, и тако у недоглед, него их — о ужаса за тако слободну и тако проевропску медијску сцену савремене Србије, а нарочито њене северне, већ потпуно европске, регије! — показују као нормалне људе, људе дијалога и поштовања за све и сваког, чак и за најљуће клеветнике и прогонитеље...
Питамо се: да ли је случајност да се на дан када се у новосадским храмовима одржава четрдесетодневни парастос страдалима у пожару у дискотеци Контраст покреће медијска хајка на Епархију бачку која се једина успротивила градској олигархији и једина затражила оставке градских челника због ове трагедије, очигледно изазване корупцијом широких размера?
Из канцеларије Епископа бачког