Ко је власник Белог анђела?

Протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић
КО ЈЕ ВЛАСНИК БЕЛОГ АНЂЕЛА?

Реаговање на текст „Филарет није власник Белог анђела нити може да зарађује на њему”, објављен у листу Blic 22. новембра 2012. године.

У дневним новинама „марке BLIC” од 22. новембра објављен је текст Филарет није власник Белог анђела нити може да зарађује на њему. Главни актер приче је Вера Павловић-Лончарски, директорка Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда.

Директорка Завода је изнела читав низ више него проблематичних ставова по питању судског спора Епархије милешевске против двадесетак банака које су на својим платним картицама штампале фреску Белог анђела из Милешеве. Павловић- Лончарски је посебно навела да ”Филарет није власник Белог анђела”, да је ”Министарство културе једино надлежно да одобрава коришћење нечега што спада у културно добро државе”, да ”Министарство културе процењује да се културно добро које се користи (конкретно, фреска Белог анђела на банковним платним картицама у овом случају - прим. В.Џ.) не употреби за нешто што је непримерено”, да је ”Филарет само владика који је ту привремено”.

После читања ставова директорке Павловић-Лончарски не могу, а да не закључим да она себе види на дужности или функцији непостојећег Завода за профанизацију споменика културе, а не Републичког завода за заштиту споменика културе. Управо је требало, по природи јавне функције коју обавља, да директорка Завода прва и поодавно устане против профанизације надалеко чувене фреске Српске Цркве и да је заштити од злоупотребе крупног приватног капитала. Она се, међутим, уместо у примереној улози заштитника светињâ од профанизације, појавила у апсолутно непримереној и недопустивој улози заштитника профита приватникâ, тојест банака. Та чињеница, а и многе друге, сурово огољује стварност: однос „културних посленика”, посебно оних са вишедеценијским стажом у заштитарској струци, према светињама ни до данас није промењен. Част и поштовање припада оним млађим, истинским стручњацима који имају правилан однос како према култном значају светињâ тако и према њиховој стручној заштити. Жалосно је што они поред атеизираних руководилаца блиских сваком режиму и свакој владајућој номенклатури не могу да дођу до изражаја.

Директорка Завода је упала у троструки преступ, и то: негирање и непоштовање устројства Цркве које је признато Уставом и Законом о Црквама и верским заједницама; непоштовање имовинских права Цркве која су призната многим законима, а посебно Законом о културним добрима, као и неовлашћено мешање у судски поступак и вршење јавног притиска на судску власт у конкретном предмету.

Из чињенице да је на јавној функцији претрајала током променâ више режима у Србији Павловић-Лончарски је стекла утисак не само о својој „непогрешивости” него и о „вечности” на поменутој функцији. Из тих разлога, Павловић-Лончарски тврди да је „епископ Филарет само привремено на челу Епархије милешевске”. Ипак, мора се знати, по природи устројства како државе тако и Цркве, да су и министри и директори Завода још привременије, тојест краће, на државним функцијама него што су епископи Цркве у својој служби. Шта би се догодило ако би се и Црква, користећи се истом анти-правном логиком, према одлукама државних органа односила на исти начин и негирала их само због тога што су донета од функционерâ са четворогодишњим мандатом?

Ставови Павловић-Лончарски негирају Цркву као правно лице и као законитог власника културних добара. Таквим ставовима се негира и црквено устројство, признато од државе Србије, по коме је надлежни архијереј овлашћени законски заступник епархије као правног лица и носиоца имовинских права.

Заменом тезâ и ставом да „Филарет није власник Белог анђела” Павловић-Лончарски покушава да пласира неистину да ни Црква није титулар права својине. Ако то није Црква, – а јесте, судећи према валидним јавним исправама Републике Србије о праву својине над манастиром Милешевом, али и над свим другим црквама и манастирима, као и покретним и непокретним добрима која им припадају, – Павловић-Лончарски као да покушава да каже да је држава власник црквене имовине. Или, пак, жели да нас увери да су православне светиње „свачије” и „ничије”.

Надлежност је Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, а не Вере Павловић-Лончарски, да цени и процени да ли је епископ Филарет на црквено-правно ваљан начин покренуо поступак за накнаду штете Цркви на име неовлашћеног коришћења црквене имовине, а не само фреске, од стране банака (које су фреску репродуковале првенствено зато да би остваривале добит). Треба имати у виду то да је реч о судском поступку пред државним судом који је већ раније донео више одлука у конкретном спору. Из тог разлога, јављање директорке Завода преко медијâ није ништа друго до својеврстан, али ипак недопустив притисак на судске власти.

У електронском каталогу правних прописа и судске праксе у Републици Србији постоји више судских одлука у овом случају и у сличним случајевима и било би добро да је директорка Завода уложила минимум напора да је макар прочитала те судске одлуке пре него што је нестручно и неодговорно наступила у јавности.

Занимљиво је да готово идентичне ставове у вези са имовинским правима Цркве саопштавају дукљано-монтенегрински „културни посленици” у Црној Гори. Нимало није чудно што су многи медији у Црној Гори пренели овај текст из новина „марке BLIC”.