Епископ јегарски Господин др Порфирије: Самољубље разара друштво
1. Христово Васкрсење, као победа над смрћу, највећи је тријумф и дар живота. Говорећи "Ја сам светлост свету, ко иде са мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота", Христос је позивао на просвећење ума, срца и целог бића. Колико је данас савремени хришћанин спреман да му вера постане сила живота која га храни духовношћу?
Човек је целина и свет је целина проистекла из руку Божјих, ма колико то деловало чудно у савременом свету у којем је све парцијализовано и, парадоксално, глобално. Древни Оци, искусни подвижници и богослови Цркве нису човека посматрали само као умно, већ, пре свега, као умно-срдачно биће, позивајући га Јеванђељем Христовим на ис-цељивање, на један целебни, целовити и уцеловљујући принцип живљења. Зато човек, ма у ком и каквом времену живи, снагу целине добија од Оног који је сав Цео, Јединствен и Жив. А те снаге живота, или боље рећи, благодати, данас нам треба можда више него икад. Целовито искуство Целине коју називамо Тело Христово или Црква сведочи да се та снага не стиче само умом, већ и умом и срцем заједно – не само рациом и само-убеђењем, већ живим поверењем у Бога, а истовремено и у посрнулог човека.
2. Вера у Христово Васкрсење увек је била темељ Цркве, оно без чега би она изгубила свој смисао и своју снагу: "Јер, ако Христос не васкрсе, узалуд је вера наша"(ап. Павле). Колико су Срби данас верујући народ, на каквим је темељима њихова црква?
Није узалуд Тертулијан закључио „верујем зато што је невероватно“. Христово васкрсење је победа над оним што сви знамо да је неминовно, а то је смрт. Закони природе су неумољиви. Кад се погледају целокупни бунт и напори човека кроз историју, видимо да човек жели да негира смрт. Не знамо да је неко то учинио, осим Христа. Срби јесу верујући народ, само мислим да би требало суптилније радити на њиховом литургијском образовању, на ученој нади, како је рекао Августин. И нада у васкрслог Господа се васпитава, као што се васпитавају и негују осећања и међуљудски односи и све што човек садржи и носи собом.
3. Дан Васкрсења Христовог био је историјско-есхатолошки догађај који је изменио токове човечанства. У којој мери оно данас мења савременог човека и његова дела?
Ја бих рекао да је Васкрсење фасцинантан догађај и да у светлости те славне победе над смрћу и пролазношћу треба да меримо стварност. Господ је сишао до нулте тачке људског постојања, а тако се и слика у православној иконографији, као Свемогући који силази у ад и собом прожима све. Пружене руке Адаму и Еви су пружене руке сваком човеку. Али, ако верујемо и знамо да је васкрсењем Христовим човеку пружена перспектива вечности, онда ништа не може остати исто као и пре тог славног тренутка. Сваки догађај у нашим животима може определити вечну судбину и нас и наших ближњих, а сваки ближњи није само случајни пролазник у нашим животима, већ брат са којим ћемо делити вечност. Не можемо се изговарати могућношћу да ће Царство Божије бити довољно велико да у њему не морамо гледати лица неких људи који су присутни у нашим животима. Напротив! Васкресење Христово нас позива на унутарњу обнову бића којом ћемо сваког човека волети као самог себе, на борбу до последње капи зноја и крви из које ће се родити благодатна љубав према свима, истински предукус небеског живљења.
4. Хришћани Васкрсење Господа Исуса Христа славе као најдубље искуство своје вере и живљења. Историја нам пак показује да је за неке друге народе, Јевреје или Грке и васкрсење и распеће било саблазан и безумље...
У том периоду егзистирале су идеје, рецимо код Грка да Бог не може да буде оно што је нејако, трошно људско тело. Опет, код Јевреја коегзистирале су две идеје – груба политичка идеја Месије и друга префињена, суптилна идеја Месије као оног који може да понесе несрећу, немоћ и бол других (што имамо у визији пророка Исаије. Дакле, Бог у телу је био једнако парадокс и за једне и за друге. Хегел је рекао да су Јевреји и Грци историјски народи, тј. народи који су донели обрасце мишљења и делања. То универзално важи за све народе и људе. Једнако је данас крст за ум личност Христова, онога који себе даје другима, а не жртвује друге себи. За савремену цивилизацију саздану на егоизму, хришћанство ће једнако бити безумље и саблазан, али налазимо се у безизлазу. Потребно је трагати за неким вредностима које наочиглед изгледају непромишљене и неутемељене у свакидашњицу, али кад се дубље загледамо у њих видимо алтернативу постојећем сивилу живота.
5. Владика Николај говорио је да је покајање семе, а опраштање плод. Колико смо данас спремни да се искрено покајемо и окајемо своје грехе, а колико да опростимо другима?
Непримерено је да говорим о неким великим колективитетима и ентитетима. То више подсећа на безличну стварност која нас деперсонализује. Мислим да се свакодневно суочавамо са малим покајањима и малим радостима које као и прича о зрну горушичном, које се сеје у земљу и док ми заспимо на постељи наше огуглалости, оно расте и доноси дрво велико, плодотворно на којем су многе птице. Свакодневно се инспиришемо Јеванђељем које и почиње са „покајте се“. Покајање је космичка и људска творевина јер ако се удубимо у Књигу постања, видећмо да се Бог, стварајући творевину, на неки начин и повлачи, али тражи дијалог са њом. Само дијалог равноправних бића може да буде плодотворан. На тој, да кажем учтивости Божијој, почива свет. Када се она транспонује на међуљудске односе, онда имате оно што би Ерих Фром назвао „здраво друштво“.
6. Исус је на Голготи страдао за своју веру. На Косову и Метохији већ вековима траје Голгота српског народа...
Ову Вашу констатацију с болом прихватам као питање. Андрић је Његоша, највећег српског песника, назвао трагичним јунаком косовске мисли. Агонија и страдање народа и светиња у овој колевци српске нације није престала и не престаје. И Јевреји у дијаспори су увек говорили „догодине у Јерусалиму“. И Арарат је скоро на дохват руке када се гледа из Јеревана, и такође је подсетник на трагично страдање јерменског народа, особито у време Кемала Ататурка.Јасеновац, Аушвиц, Треблинка, Колима, стратишта на бившој територији СФРЈ и даље у свету, говоре нам да је Христос разапет током целе историје. Али крст носити нама је суђено. Васкрсења не бива без смрти.
7. Христос Спаситељ критиковао је фарисеје и осуђивао њихове поступке. После више од два миленијума, фарисеји су и даље међу нама...
Морализам може много пута да оповршини човека. Човек као да има потребу да се узакони, да санкционише табуе, да за неке појаве јасно каже ово је добро, а ово је зло. Међутим, стварност је много дубља, слојевита и, како би рекао Платон, тешко је продрети до лепог и доброг. Човек је много пута, бранећи устаљене принципе, склон да осуди и не разуме другог човека. Фарисејство нас прати током историје и нашег живота као тамни брат у нама, као сенка друштвено изграђеног супер ега, без реалног силажења и отвореног говорења о свему што нас боли и за чим искрено и стварно жудимо. Хришћанство је живот, а не отуђена идеологија осуђивања, утеривања кривице. Опасно је собом измерити стварност. Треба се дубоко замислити над речима Господњим „много је станова у дому Оца мојега“.
8. Истинска љубав без вере у Бога није ни могућа, рекли сте једном приликом, јер је дух љубави, заправо истински дух хришћанства. Јесмо ли прави хришћани и умемо ли да негујемо, чувамо и несебично предајемо љубав другима?
Прво место у хришћанској хијерархији вредности припада љубави. Она је дар Божији. По њој се препознају Христови ученици. Господ нас је учио да је нова заповест љубави основни закон савршенства, а тиме и прображаја света. Међуљудски односи су заиста хумани када се рађају из љубави, испољавају љубав и према љубави се управљају. Ова ће истина важити у друштву само ако хришћани са дубоким уверењем сведоче и сопственим примером покажу да је љубав једина сила. То је тешко и понекад једва видљиво, али љубав мора да прижима све друштвене односе. Ако се не рашири по целом роду људском, онда ће самољубље и индивидуализам разарати друштвено ткиво, као што га разара савремени, бездушни корпоративни капитализам који се надвио над целом планетом, игноришући потребе усамљеног појединца, његове интенције и од Бога дату могућност да комуницира са ближњим језиком љубави, а не језиком вавилонске пометње, засноване на охолости и презиру.
9. Жене су чест библијски мотив. Оне су биле први сведоци Христовог Васкрсења. Ви, такође у својим списима пишете о жени и њеној улози у савременом свету. Колико је жена духовно "сазрела" кроз време и где је данас њено место у друштву?
У Посланици Галатима Апостол Павле је написао да у Христу нема ни мушког ни женског, ни роба ни господара, него да су сви једно. Господ је у својој историјској јерархији поставио апостоле који ће бити основа епископске сукцесије, али то је само форма која живи у историји Цркве. Ако дубље завиримо у домострој спасења, видећемо да спасење долази управо преко жене: Спаситељ је људску природу примио од Пресвете Богородице. То, међутим, не значи да је жена само инструмент божанског или хијерархијског циља. Ако неко жели да дода да је она то у патријархалним оквирима и оковима била, треба да буде обазрив и да пажљиво приступи било каквом суду. Јер, у Цркви смо сви позвани да обожењем постанемо личности. Личност је и за жену и за мушкарца задата категорија. Ево једног примера. Знате да је у најранијој Цркви постојала служба жена ђакона. Временом, та служба је изумрла. Свети Нектарије Егински био је један од великих бораца да се та служба поново успостави као неопходна у савременим друштвеним условима. Било какав вид дисквалификације и дискриминације човека треба да буде стран духу православља. Они који доносе такве дисквалификационе закључке не би требало да самоуверено упиру прстом у себе и кажу – ми смо православни. Предрасуде треба рашчишћавати на терену.
10. Шта бисте поручили хришћанским верницима у Србији?
Оно што традиционално сви ми поручујемо нека светлост Христовог васкрсења буде узор, подстицај и нада и нека знају да је Христос дошао на овај свет да открије његово унутарње здравље. Када их преплави осећај немоћи и изнемоглости нека знају да светлост светли у тами и да тама не може да је обузме. Све поздрављам радосним хришћанским поздравом Христос васкрсе!