Епископ бачки др Иринеј: Србија и положај Српске Православне Цркве у БЈР Македонији

Интегрални текст миниинтервјуа датог г. Миленку Пешићу, а објављeног у дневном листу Политика 20. октобра 2012, на страни 1 и 6, под насловом

Епископ Иринеј: Николићев ангажман у решавању канонског спора легитиман

Скопски медији су – на свој начин, као и увек до сада – пренели, протумачили и прокоментарисали изјаву председника Србије г. Томислава Николића о црквеном проблему у Бившој Југословенској Републици Македонији, тачније о привилегованом статусу расколничке црквене организације у тој земљи и статусу грубог државно-полицијског прогона једине канонске и, канонски узев, једине постојеће Православне Цркве на том подручју – аутономне Охридске Архиепископије. Успут напомињем да, по овом, за Цркву болном питању, и наши, београдски медији олако, недовољно критички, преузимају и даље, свесно или несвесно, популаришу по правилу једностране, а најчешће и неистините, скопске вести и коментаре. Притом, из необјашњивих (или ипак објашњивих?) разлога, упорно за расколничку црквену структуру, која сама себе назива Македонском Православном Црквом, користе бесмислени еуфемизам „канонски непризната Црква” уместо кратког и тачног „неканонска Црква” или „непризната Црква”, што је исто.

После ових уводних напомена, које сматрам неопходнима за правилно разумевање мојих одговора на Ваша питања, прелазим на ствар.

1. Да ли изјава  господина Николића " ја вам кажем да све то могу да завршим....." значи намеру државе, супротно уставном начелу о раздвојености државе и цркве да се меша у послове СПЦ?

Ad 1.  Изјава г. Томислава Николића ни у ком случају, по мом мишљењу, не значи намеру ни Србије као државе ни њега лично као њенога председника да се меша у унутрашње послове Цркве или пак у решавање проблема везаних за њено канонско устројство. Његов ангажман у овој ствари сматрам легитимним са два разлога.

Први је тај што је Архиепископ охридски Јован држављанин Србије, осуђен и утамничен у другој земљи, а Србија је дужна, као и свака друга држава, да помаже својим грађанима у другим земљама, поготову када се ради о њиховом страдању због политичких, а не кривичних разлога, што је овде доказани случај, и то не само по мишљењу самог Председника, или нашег Патријарха, или мене и свих осталих епископа Српске Православне Цркве, него и по мишљењу свих Православних Цркава без изузетка, већине других хришћанских Цркава, међународних хришћанских форума и организација, најугледнијих организација за заштиту људских права и слобода, попут Amnesty International-a,  и многих политичких тела у Европи и у свету. Други пак разлог јесте тај што је цео спор и створен грубом интервенцијом државних органа, дакле притиском споља, а не процесом унутар саме Цркве (историчар Вељко Ђурић је објавио документ, одлуку некадашње југословенске комунистичке партије о оснивању „Македонске Православне Цркве”, а српски комунисти су деценијама вршили нечувени притисак на Српску Цркву да ту творевину призна), и наставља се директним учешћем и чак водећом улогом македонске државе и политике у даљем одржавању и подржавању раскола. Примера бих могао навести толико да бих заузео све странице овог броја Политике, па и више, али ћу навести само један: расколничка врхушка је најпре већином гласова прихватила Нишки споразум, плод многогодишњих разговора и заједничкога труда, а потом је од њега одустала услед политичке интервенције.

Дакле, Председник Србије, Влада Србије и, уопште, Србија као држава има не само право него и дужност да се интересује за политички и међудржавни аспект проблема, који несумњиво постоји. Одвојеност Цркве и државе не значи да оне не могу сарађивати у питањима у која су обе, вољно или невољно, укључене, с тим што држава не може искорачити из свог домена и покушати да утиче на унутрашње црквене процесе и канонске одлуке нити пак Црква може напустити свој духовно-канонски простор и покушати да формира или нормира државну, националну или било коју другу политику.

2. Да ли је  Свети Архијерејски Синод СПЦ  до сада тражио помоћ државе да се овај канонски спор напокон реши?

Ad 2. Нити Свети Синод нити било који други црквени орган није тражио помоћ државе у решавању овога проблема или било којега канонскога спора. Једино што Црква од државе очекује и тражи јесте механизам заштите идентитета и слободе Српске Православне Цркве, најпре у самој Србији, затим у региону и, најзад, свугде где она пастирски дела и врши канонску јурисдикцију, и то искључиво у оквиру међународно важећих демократских стандарда и по духу и слову обавезујућих међународних конвенција, чији потписници су и Србија, и њен јужни сусед, и све државе у региону, а како их ко поштује и извршује, није тајна ни за нас ни за многе друге у Европи и у свету.