Епископ бачки др Иринеј: Ко шта скрива, а ко шта открива?

Фамозни Недељник је данас, 4. априла, на страни 22 и даље, објавио веома прљав клеветнички текст под насловом „Владика бачки сакрио писмо СПЦ о Косову”. Колико је истинит наслов текста, толико су истините и све остале сплеткарске комбинаторике и инсинуације садржане у њему.

Истина је веома једноставна: владика бачки није ништа сакрио него је само поступио по благослову Патријарха српског и по одлуци Светог Синода да се писмо не објављује, а они који су га неовлашћено, на морално недопустив начин, објавили, — притом најпре нередиговани нацрт писма, а сад, ево, захваљујући Недељниковим добрим везама са лицима која спомиње у споменутој пашквили извесног Вељка Миладиновића, и у његовој коначној форми, — нека се поносе својим поступком у ове пречасне дане Велике Четрдесетнице! Затим, владика Иринеј није тек само „изменио две-три речи” него је нацрт писма малко и описменио, а и избацио је читав један ирелевантни одељак на црногорске теме, и то не по својој „цензорској” самовољи него опет по вољи Светог Синода, уз сагласно мишљење митрополита Амфилохија, аутора (или коаутора?) концепта писма који би заслуживао и да уђе у Гинисову књигу као светски рекорд по медијским обрадама и разрадама.

Остале пикантерије су још бесмисленије. Владика Иринеј хоће да мења изборни систем у Цркви? Каква глупост! Он, као и сваки други епископ, може дати овакав или онакав предлог, а једино Сабор одлучује. Колико право су својевремено имали предлагачи садашњег изборног система, толико право имају и евентуални предлагачи другачијег система, па, међу њима, и епископ бачки. Следи прича о „цензури” истог у Патријаршији, толикој „да је владици Атанасију забрањено да у Православљу објави своје писмо о Косову”. Притом, нити је владика Атанасије свој текст доставио окривљеном од Недељника епископу бачком на увид или мишљење, нити је Иринеј бачки ишта знао о том „писму о Косову”, а поготову га није „забранио”, како подмеће Недељник.

Истог нивоа је довођење имена и делања владике бачког у везу са писањем и пискарањем разних „верских аналитичара”, као и његов тобожњи покушај да „сакрије” став Цркве о Косову „по налогу власти”. Зар тај исти владика бачки не износи став Цркве о Косову непрестано, што службено, у име Синода и Сабора, што у својим личним ауторским текстовима? А ако он дела „по налогу власти”, занимљиво би било знати по чијем налогу дејствују Недељникови информатори и сабеседници, нарочито онај који прети чистком „неподобних” — а вала и непоћудних — епископа, сматрајући себе довољно безгрешним да може први да баци камен на грешнике. Наравно, ко је све грешник, првенствено међу владикама, не мора се доказивати — довољно је отворити странице Недељника или, још боље, ослушнути непогрешиви суд његових саговорника.

А тек „плетенија словес” на кадровске теме у епископату наше Цркве! Тек је то посластица...

Све у свему, Недељникова пашквила је доказ еволуције критичког и аналитичког новинарства у трач-новинарство најниже врсте на српској медијској сцени, а медијски ангажман појединих црквених личности, попут овог у Недељнику, и не само у њему, показатељ је, нажалост, и алармантне дистрофије црквене с(а)вести  и онде где не би смело да је буде.