Епископ бачки др Иринеј: Једно другачије виђење (Кратак коментар на изјаве бискупа Немета)
Случајно наиђох на изјаве Његове Преузвишености бискупа зрењанинског г. др Ладислава Немета Танјугу, које је Радио-телевизија Војводине 9. марта на свом сајту пренела под насловом - Бискуп Немет: Дискусија о папиној посети Србији „неукусна”.
Сагласан сам са ставом господина бискупа који се односи на медијску мантру или рашомонијаду о евентуалној папиној посети Србији – она заиста јесте неукусна и неумесна, па, у крајњој линији, и некоректна према мудром и достојанственом старцу који се недавно повукао из активне службе на катедри римских епископа. Али не могу, а да се укратко не осврнем на његове ставове о Српској Православној Цркви и о односима између Православне и Римокатоличке Цркве у Србији јер су и ти ставови, по моме мишљењу, неукусни и неумесни, а такви су зато што не одражавају чињенице и не изражавају истину. Ићи ћу редом.
1. Уважени зрењанински бискуп тврди да обележавање 1700-годишњице Миланског едикта у Нишу ове године није „екуменски оријентисано”. Занимљива оцена! Поред поглаварâ Православних Цркава, Српска Православна Црква позива и високе делегације Римокатоличке Цркве, источних дохалкидонских Цркава и Цркава Реформације, као и Светског Савета Цркава и Конференције европских Цркава, – практично сав хришћански свет, – а обележавање није „екуменски оријентисано”?
Да ли бискуп Немет верује да екуменски дух постоји само онде где је присутан римски првосвештеник? За мој рачун, иза такве концепције екуменизма – ако је она посреди – може се, без много маште, назрети менталитет унијатизма, с тим да је унија као модел постизања јединства хришћана званично одбачена у Римокатоличкој Цркви у току последњих пола века, од Другог ватиканског сабора до данас.
2. По бискупу Немету, „коришћени су аргументи с циљем непозивања папе на тај догађај”. Остаје нејасно: који и чији су аргументи у питању? И још: ко је био позван или дужан да позове папу „на тај догађај”? Ако мисли да је то био задатак Српске Православне Цркве, онда га питам: по чему би моја Црква била позванија од његове да упути такав позив? Ако су медији у Србији, па, истини за вољу, и поједине личности из Српске Православне Цркве прелазиле границу доброг укуса у повременом подгревању теме о папи и Нишу, где је ту место и улога наше браће римокатолика? Јесу ли баш сви бискупи били невинашца и земаљски анђели дајући разноразне изјаве на дотичну задату тему?
Неки православни Срби јесу, стварно, помињали Јасеновац као станицу на евентуалном папином путу у правцу Србије. Али са високог места Римокатоличке Цркве у Србији чуло се да то не долази у обзир јер тек треба утврдити шта се догодило у Јасеновцу. Ако је теза неких православних Срба о овоме можда ишла на нерве некима од браће римокатолика (можда и њему самом?), да ли је изјава са високог места о Јасеновцу као наводној историјској енигми могла да испровоцира или, штавише, да дубоко позледи неке православне Србе, нарочито оне чији преци или сродници оставише кости у Јасеновцу?
Најдебља књига у мојој личној библиотеци јесте издање Меморијалног центра Јасеновац, штампано већ у време осамостаљене Хрватске, са списком од досад регистрованих близу сто хиљада јасеновачких жртава (у томе броју, ако не звучи неукусно, и петнаестак Буловића). Који је коначни број жртава, – да ли неких триста хиљада, како тврде многи угледни историчари данас, или читавих седамсто хиљада, како се тврдило раније, – то само Бог зна, а ми људи никада нећемо знати, али једно знамо поуздано: нема дилеме, нема тајне, нема енигме у вези са оним што се онде збило. Ја, разуме се, не спадам у оне који би за то окривили све Хрвате или све римокатолике или пак заборавили да је међу жртвама било и Хрвата, као и римокатоличких свештеника.
3. Непозивање папе римског у Ниш за бискупа Немета „значи да у Србији још нема спремности за прави искорак у правцу екуменског дијалога” и да се у Србији напредак екуменских односа запажа „не толико са Српском Православном Црквом” колико „са представницима протестантских црквених заједница”. Ово је, нажалост, груба неистина. Тачно је, наравно, да и Православна и Римокатоличка Црква у Србији негују искрен однос и хришћанску сарадњу са Црквама Реформације и обрнуто, али тврђење да Српска Православна Црква није исто тако и толико отворена и искрено дијалошки опредељена према Римокатоличкој Цркви заиста изазива, најблаже речено, многе недоумице и питања.
Не би било особито укусно да овде и сада подсећам г. Немета на све тековине међуцрквеног дијалога и сарадње у Србији током последњих деценија (о томе се може обавестити из прве руке од своје браће бискупа ако, због дугог боравка у иностранству, није добро обавештен и упознат са свим релевантним чињеницама). Штавише, и многи од његових колега из Аустрије, Немачке и других земаља, укључујући и суседну пријатељску Мађарску, могу му потврдити да међуцрквена клима у Србији по много чему превазилази стање ствари у већини других земаља Европе, па и шире.
Мило ми је, најзад, што бискуп Немет истиче слободу деловања своје Цркве у Србији. Зашто ту слободу сматра „релативно великом”, а не великом, не знам. Био бих му најдубље захвалан уколико се заузме да моја Црква има у неким суседним земљама бар мали део слободе деловања коју његова Црква ужива у Србији. По потреби, могу му доставити много конкретних података о слободи деловања Српске Православне Цркве у поменутим земљама.
Придружујем се, и то свесрдно, његовом ставу да Србија треба да поштује сопствене законе и да неправедно одузету имовину врати Црквама и верским заједницама, а са своје стране додајем – и грађанима.