Две деценије архијерејске службе Eпископа бачког Иринеја
Епархија бачка је децембра 2010. године означила значајан догађај – две деценије архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја.
Пре 20 година, др Иринеј Буловић је уведен у трон и катедру Епархије бачке, са седиштем у Новом Саду.
Тим поводом, његови клирици, на челу са епископом др Порфиријем Перићем, приредили су свечану академију која је одисала хришћанском искреношћу, добротом и љубављу.
Била је то тиха и ненаметљива свечаност, кенотична, као што је била и двадесетогодишња служба овог епископа, без помпезности и сувопарних говора, већ као уздарје на његов дар служења у љубави.
Ни сам владика Иринеј није био обавештен да ће у студију „М“ Телевизије Нови Сад клир у његову част приредити ову академију.
Поздравну реч дао је епископ Порфирије. У њој је истакао да у животу Цркве имамо клир и народ који игра једнаку улогу једног истог тела Христовог. У тој хијерерхији највиша служба је служба епископска, директно наслеђе апостола Христових. То је Богочовек продужен кроз векове.
Епископ је, етимолошки, надзиратељ над стадом и савршитељ светих тајни. Епископа бира Бог да напаса стадо и да има власт да разрешава грехе на земљи, дар да поставља свештенике, ђаконе и нижи клир.
Епископ Порфирије је, такође, истакао да епископ са свештенством и верним народом приноси и преображава овај свет у Христу светом Тајном евхаристије и да је човек творевина која је, по светом апостолу Павлу, призвана да расте у меру раста висине Христове и да је пријемчива за квалитет нествореног и непролазног Бога.
Ова епископална структура Цркве не значи да је Црква „клерикална“, јер унутар ње постоје различите функције и дарови, док је разлика између клира и народа функционална, а не онтолошка. Сви смо ми недељиво тело Христово.
Епископ Порфирије је истакао да је очевидац ревности епископа Иринеја у савршавању, са свештенством и народом, свете Евхаристије, као иконе обећаног Царства Божјег. Са њим се и свештенство увећало и верни народ је још више пришао Цркви.
Епископ Порфирије је Његовом Преосвештенству пожелео добро здравље и дуг живот, и рекао да је владика Иринеј дошао у тешка времена у Епископију бачку, када је постојала велика дистанца између Цркве и државе, када је Црква морала да изађе изван граница Србије и када је било много отворених злонамерних критика за политичку стварност. Распет је био између духовне, дипломатске, међуконфесионалне комуникације и своје епархије.
Био је распет између обавеза на факултету и најзначајније улоге коју је одиграо да Богословски факултет, и поред многих противљења, уђе у састав Београдског универзитета, аргументовано сламајући идеолошке предрасуде поборника тзв. научног погледа на свет и оних који као далтонисти нису могли да распознају прелеп спектар духовних боја које Црква као народ Божји носи собом.
Епископ Порфирије се извинио што је епископа Иринеја довео у непријатну ситуацију да јавно истиче његове квалитете, јер је хришћанима лакше да примају критику него похвале, у складу са речима Владике Николаја: „Када чујеш да те људи хвале, увек размишљај како ћеш с достојанством сносити и подносити њихове поруге“.
И, заиста, епископ Иринеј Буловић је учествовао у доношењу закона о верским заједницама, те повратио неотуђива права верника по међународним деклерацијама о правима грађанина и човека. Као носилац великог духовног православног предања, заснованог на неизвештаченом и креативном светоотачком и Христовом предању, ухватио се у коштац са модерним проблемима нашег друштва у целини.
Његово образовање из теологије, класичних наука, социјалне и политичке философије, допринело је да се аргументовано уведе веронаука у школе у периоду премијера Зорана Ђинђића. Као следбеник најсуптилније еклисиолошко-етатистичке идеје, доследно је спроводио принцип „libero ecclesia in libero statо“, „слободна Црква у слободној држави“.
Од стране Сабора епископа изабран је за портпарола Светог архијерејског Синода Српске Православне Цркве.
Смиреноуман свугде где дела у складу са теолошким начелом или, боље речено, природом Цркве, његов став је да је епископ у Цркви и Црква у епископу, како је то казао свети Кипријан Картагински. Колико год се трудили и радили, никада се не можемо похвалити да смо довољно учинили за Цркву, јер је Црква харизматична заједница светих са јединим Светим где, кад све испунимо, морамо себе сматрати залудним слугама. „Често чујемо од појединаца: ’Ми смо годинама служили Цркви, ми смо ово или оно учинили за Цркву’. То није хришћанско схватање, јер тада Бога и тело Његово стављамо у једну неприродну раван наших дужника“, рекао је епископ Иринеј на празничној свечаности, захваливши свима на овом пријатном изненађењу.
Катедра епископије бачке је, после епископа др Иринеја Ћирића, врсног интелектуалца и ерудите, добила достојног наследника како и приличи српској Атини, како популарно називамо овај лепи средњоевропски град. Идеал епархије је уподобљавање благодатном захвату Божјем, у коме Бог ствара свет као нову преображену твар својим рукама, Сином и Духом Светим, како је појашњавао теургичку православну еклисиологију свети Иринеј Лионски, по коме је и владика бачки, др Иринеј Буловић, добио име и који је, по његовим речима, његов подстицај и узор. Овај јубилеј је тихо и скромно обележен и на све присутне је оставио утисак сличан ономе који је у Старом завету доживео пророк Илија као пројаву откривења Господњег у виду тихог поветарца и гласа Јеванђеља о несебичном жртвоприношењу и служењу Богу за живот света.
Горан Раденковић