Ђакон Петар Дабић одржао предавање у Новом Саду
У свечаној дворани Змај-Јовине Гимназије у Новом Саду, ђакон Петар Дабић, кардиолог из Београда, одржао je у недељу, 14. марта 2010. године, предавање на тему Смисао полних односа и родни проблеми у православном браку.
Предавање је имало за циљ да прикаже савремене и данас широко распострањене феномене вољног спречавања зачећа- контрацепције, превременог прекида трудноће- абортуса и савремених метода превазилажења проблема брачног стерилитета применом метода биомедицински потпомогнуте оплодње, а све у светлу етичких дилема које ови феномени постављају пред православне хришћане данас.
У првом делу предавања слушаоци су се упознали са православном светоотачком мишљу и начином на који су свети оци посматрали смисао полних односа у брачној заједници, статус ембриона и појам неплодности. Светоотачка мисао на православном латинском западу пре великог раскола смисао брачних полних односа сагледавала је и оправадавала углавном у контексту добијања потомства. Православни латински оци (Блажени Августин, Св. Амвросије Милански, Блажени Јероним...) су из оваквог схватања смисла брачних полних односа касније изводили и негативан став у погледу примене контрацепције и абортуса у хришћанском браку.
На Истоку (Св.Јован Златоусти, Св. Василије Велики, Св. Гигорије Ниски...) смисао брачних полних односа превасходно је схватан у контексту стицања и очувања целомудрености хришћански супружника, док је добијање потомства представљало секундарни, другостепени циљ. Овакво схватање темељено је на учењу Апостола Павла, исказано у првој Посланици Коринћанима (1.Кор. 7,1-9) и детaљно је излагано од многих источних отаца, на првом месту код Св. Јована Златоустог.
Источни Оци нису благосиљали вољно спречавање зачећа- контрацепцију, али за разлику од латинских православних отаца, овакав став извођен је не из превасходне потребе да се добије потмство, већ из дубљег сагледавања смисла брака, где се сматрало да је суштина похоте и њене грешности у „сједињењу воље и свести са физиолошким процесима.” Према Источним Оцима израз непорочности у брачним полним односима је спонтаност и самим тим контрацепција у таквом схватању нема своје место.
На крају првог дела предавања показано је како је светоотачка мисао сагледавала статус ембриона, кроз учење да од тренутка зачећа постоји коегзистенција душе и тела. Ово учење у детаље јер развио Св. Максим Исповедник а среће се и код осталих отаца, при чему се код Св. Григорија Ниског јавља јасно учење да ембрион од зачетка има ЛИЧНИ ИДЕНТИТЕТ, без обзира на постепеност уобличавања ембриона (које су свети оци били итекако свесни).
У другом делу предавања, у светлу предходно изнетог сагледане су савремене методе контрацеције (небаортивне и абортивне) као и феномен абортуса у Србији данас (незванично 100-120 000 случајева годишње) и његове разарајуће последице на психичко и физичко здравље појединаца и друштва у целини. Показано је да канони цркве абортус схватају као утробно чедоморство и оне који у њему учествују одлучују од учешћа у евхаристији-причешћу на различит временски период, при чему је јасно сагледано да свети оци ове каноне примењују пре као лек него као осуду, поготово кроз речи Св.Василија Великог „ да њихово лечење (одлучење) не зависи толико од самог времена већ од дубине покајaња”.
На крају је било речи о ставу Цркве према неплодности и покушајима њеног лечења. Показано је да је светоотачка мисао (нарочито Св. Јован Златоусти), за разлику од старозаветног схватaња да је неплодност у браку казна за грехе, брачни стерилитет схватала као болест коју треба лечити. За источне оце Бог је увек тај који исцељује, а лекари су његови посредници, а лекови и методе средства која су нам Промислом Божијим стављени на распологање.
Приказане су саврмене медицинске методе лечења брачног стерилитета (артефицијална инсеминација и вантелесна оплодња). Дух Отаца није прихватао медицинске поступке несагласне са хришћанским етосом -начином живота.
Са православног становишта примена метода биомедицински потпомогнуте оплодње прихватљива је уколико су пацијенти искључиво брачници, искључује се учешће трећег лица (као донатора ћелија или сурогат мајке), пожељна је оплодња највише три јајне ћелије пре ембриотрансфера(враћање ембриона у материцу), док је замрзавање ембриона прихватљиво само уз обавезни накнадни ембриотрансфер.
Затим је уследила интересaнтна дискусија, у којој je учешћa узеo Преосвећени Eпископ бачки господин др Иринеј, као и присутни слушаоци.