Црква овде и сада

Kао мали гледао сам бомбардовање, испоставиће се касније, само једно у низу које долази из истог центра. Иза тих бомби остале су да зјапе наше ране. Отуда је несхватљива посета НАТО-а Београду. Схватам да се ми понашамо као затвореници који пуштени из затвора не могу да се привикну на слободу, већ се својевољно враћају на робију, каже за „Печат" Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић.

Одржавање војне конференције НАТО-а у Београду патријарх је назвао поганим леком за српске ране. Да ли такве ране зацељују?

Сетимо се да је војна алијанса бомбардовала Републику Српску 1995. године, Србију и Црну Гору 1999. године. Ако одемо даље у прошлост присетићемо се да су прве европске бомбе падале на Подгорицу 1915. године, онда редом европске немачке бомбе 1941. и 1943. године на Београд, савезничке 1945. године. Потом су по нама падале европске и НАТО бомбе на Републику Српску 1995, и 1999. године на СРЈ. Све зло је дошло из истих центара, одакле су падале бомбе на српске територије. А да ли се Србија и њен народ данас осећају као заробљеници који пуштени на слободу прижељкују робију, не знам, али знам да те НАТО бомбе гледам и данас како сипају, падају као крушке са небеса. Ране не целе, јер НАТО нас и данас бомбардује.

Који нам се лек нуди за косовске ране?

Данашње стање на Косову и Метохији представља наставак његове нацифашистичке окупације из Другог светског рата са дугорочним последицама. Бројна су искушења Цркве на Косову и Метохији. Као прво и основно искушење, како за њу, тако и за правду и праведност на Космету уопште, јесу плодови домаћег и међународног насиља - једнострано проглашење независности Косова. Дубоке су и предубоке косовске ране, старе и нове: разрушени храмови, отета црквена и народна имовина, стотине хиљада протераних православних Срба са својих вековних огњишта, немогућност њиховог повратка, све веће сиромаштво и егзистенцијална угроженост преосталих Срба, али и свих становника Косова. Тамошњи преостали народ који је издржао петовековно турско ропство издржаће несумњиво и ово ново и најновије, веран свом косовском завету.

Прогон монаштва у Црној Гори, чини се, природан је наставак покушаја урушавања наше Цркве ван територијалних граница Србије. Чиме потакнута власт спроводи овакве мере?

То је само једно од безакоња органа власти у Црној Гори. Мислим на спречавање пријављивања и добијања дозвола за боравак неких свештеника, монаха и монахиња, који немају црногорско држављанство, али од којих многи, а неки и по 15 или 20 година, бораве у Црној Гори и служе у Српској Православној Цркви. Међутим, садашњи МУП Црне Горе се позива на Закон о верским заједницама из 1977. године по којем су новоформиране верске заједнице дужне да се пријављују и региструју. То је први пут у историји да инспектори полиције пресрећу монахе, монахиње и свештенике и ти обиласци манастира трају последњих месец дана. Инспектори буквално престрављују свештенство упадајући у светиње, претећи им да ће бити избачени, нарочито онима који нису регулисали свој боравак у Црној Гори. Међуњима има монаха и свештеника из Русије, Сирије, БиХ, Србије. Тако нешто је несхватљиво и неприхватљиво, па с правом могу да кажем да је ово у историји Црне Горе незапамћено насиље полиције над свештенством и монаштвом Православне Цркве. Сличног насиља није било ни у време турско, ни у време млетачко, ни у време Аустроугарско, ни у време нациста, ни комуниста. Запрепашћујуће је да владајући режим примењује тај закон на Српску Православну Цркву, установу која постоји у Црној Гори преко осам векова и представља кичмену мождину Црне Горе, она је и створила Црну Гору у време династије Петровића. Упркос томе ова власт СПЦ сврстава у ред неких црквених заједница готово непостојећих, од чијих се свештеника очекује да се пријављују на шалтеру црногорске полиције. Сама СПЦ и њени службеници не беже од обавезе да пријаве, испоштују закон и чињеницу да је Црна Гора постала независна држава која има свој Устав. Али, у истој мери, ми тражимо не само од државе већ и њених органа да испоштују Цркву и њена вековна права, како би се сачувао њен идентитет и постојање непрекинуто кроз векове. Држава је била и нестајала и мењала своје границе, а Црква је без прекида остала до данас, што значи да ништа друго не тражимо већ само оно што нам законом припада. А светиње траже разумевање.

Колико су у вези с прогоном монаштва и свештенства у Црној Гори најновији резултати пописа становништва?

Што се тиче пописа резултати још нису саопштени и вероватно ће се то десити половином јула ове године. Међутим, што се самог пописа тиче треба рећи да без обзира на то како се народ декларисао у погледу народности, језика и припадности вери, Црква по својој природи не припада, нити је условљена ни променама, ни државом. Она собом обухвата сваки земаљски народ. На претходни празник Свете Тројице, рецимо, изречена је јасна порука да се сви земаљски народи саберу у један народ и Цркву Божју. Митрополија у Црној Гори обавља своју вековну мисију и локалну, и месну, али и универзалну, па без обзира на то како се народ декларисао по националној и верској припадности, односно језику којим говори, Црква по својој природи није условљена - она је васељенска и обухвата сваки земаљски народ. Отуда нема нико право да своје идеолошке предрасуде намеће Цркви и да је ограничава на неку државу или неки народ. Црква има своје вековне законе, поштује државу, устројство и власт. Наравно не може да поздрави сваког властодршца, али тражи од државе, без обзира на то како се зове, да испоштује Цркву и њено вековно устројство и да јој не намеће своје идеолошке принципе, независно од тога да ли је реч о националистичким или племенско-партијским. Ако је Константин пре 1.700 година донео Едикт у којем је написао да порушене цркве треба да буду обновљене, а одузета црквена имовина враћена, онда се надамо да ће на почетку 21. века савремена такозвана„модерна демократска власт" имати интересовања за Цркву, њена права и мисију.

Да ли сте помишљали да заштиту права потражите од међународних установа, суда у Стразбуру?

Надамо се да је то и за саму власт у Црној Гори неочекивани потез. Не знам да ли је Србија у том погледу нешто радила, али што се нас тиче, несумњиво, не дај Боже, уколико би државна власт у Црној Гори наставила прогон над Митрополијом, СПЦ, свештенством и монасима, ми смо спремни да се обратимо и Бриселу и Стразбуру и свим релевантним међународним установама, захтевајући заштиту својих права, а истовремено и реституцију црквене имовине. Што се тиче Закона о реституцији црквене имовине познато је да га је Србија донела и да се очекује доношење закона о реституцији и другим физичким и друштвеним лицима. Очекујемо, не само да се не одузима имовина која је опстала у време комунистичке диктатуре, већ да се и оно што је опљачкано у то доба врати Цркви. Надамо се да ће превладати разум, јер постоји тенденција у Црној Гори да се одузме свеукупна имовина Цркве. Све је почело са причом о храму Св. Богородице на Ћипуру, па на Крушевцу, првим пробним балонима, али се надам да до тога неће доћи, као да неће доћи ни до рушења цркве на Румији коју су Турци срушили 1571. године, а ми обновили. Надам се, а Влада је то обећала, да ће омогућити обнову Цркве Св. Богородице на Светом Стефану. Уверени смо да ће неке врсте дечјих болести наше новокомпоноване европске демократије бити пролазне и да ће ова држава испоштовати свој Закон и свој Устав. Једна од основних чињеница њихових одредби је заштита и поштовање права цркава и верских заједница, и њихових вековних права.

Да ли ће се Митрополија црногорско-приморска морати да региструје у Црној Гори?

Нема никаквог закона који тражи да се региструјемо, нити било каквог разлога да ми то прихватимо, сем под притиском неког насиља, до кога, надам се, неће доћи.

Оптужбом да сте криви што спречавате рушење храмова стали сте у ред са вашим претходницима, митрополитима Црне Горе. Да ли се историја понавља?

Наравно даћу се појавити на суђењу као грађанин Црне Горе. Не постоји ниједан разлог да се не појавим, мада морам да признам да је веома чудна оптужба којом се на терет митрополиту ставља чињеница да је бранио рушење храма. Уосталом то се већ догодило са мојим претходником Данилом Дајковићем, а једине демонстрације које су организоване у Црној Гори после рата биле су против овог митрополита, зато што је бранио да се сруши црква Светог Петра на Ловћену и тако погази завештање Петра Петровића Његоша. У Црној Гори је тога било и раније, па не би требало заборавити да је његов претходник митрополит Арсеније био осуђен на правди Бога 1954. године на 11 година затвора, а његов наследник митрополит Јоаникије без суда и пресуде, по неком претходном суду, убијен је 1945. године. Ни данас му не знамо ни гроба, ни мрамора. То је нешто што се нажалост у Црној Гори дешавало и пре Амфилохија, па је можда ово са мном и најбезазленије.

Манастир Морача

Издавачка кућа„Светигора" представила је прошле недеље монографију „Манастир Морача" у којој се сажима вековни живот у том манастиру, као и непролазне уметничке и културне вредности које су се током више векова стварале и чувале. Монографија „Манастир Морача" је пета по реду књига у едицији „Немањићки манастири".

Митрополит црногорско-лриморски Амфилохије Радовић је, говорећи о манастиру Морача, истакао да је он током свог вишевековног постојања прошао многе недаће. Манастир је био изложен нападима Турака, без крова је био 70 година, спаљена је манастирска библиотека, а сам простор на којем је изграђена је био обична пустиња, навео је митрополит Амфилохије. „Тај манастир је једна од најзначајнијих средњовековних светиња. Сачуван, са континуитетом сабира у себе времена и векове, историју, народну душу, сведочанствоје онога што смо били и што смо кроз векове Богу приносили на дар и онога што ћемо оставити за будућа поколења", нагласио је митрополит. Он је рекао да је манастир прошао кроз многа распећа, али да је остао неуништив и неизбрисив захваљујући присутности божје силе.

Професорка Аника Сковран је указала да су многе цркве и манастири у Србији доживели тешку судбину, укључујући и манастир Морачу, изузетан споменик Немањићке лозе. Тај манастир је имао важну улогу за Србију и представља један од споменика који су од оснивања до данас остали сведок историје и уметности.

Књижевник Матија Бећковић је истакао да ова едиција „Светигоре" заслужује сваку похвалу јер ће код младих нараштаја развити свест о значају онога што им остаје у наслеђе, о непроцењивом благу којим могу да се поносе у свету. Српски манастири нису били само храмови, него и прве престонице, библиотеке, болнице...и о сваком од њих постоји историја настанка, рекаоје Бећковић.

Извор: недељник Печат бр. 171, 24. јун 2011, стр. 26-28 (наслов интервјуа у Печату: НАТО бомбе и данас сипају по нама)