Црква је једна и недељива
(једно пастирско виђење административног јединства наше Цркве у Северној и Јужној Америци)
Света Црква је од Свога настанка била, Она јесте и вазда ће, на првоме месту, бити Тело Христово. Бринући се с љубављу и стрпљењем о једном делу Тела Христовог, младој и крхкој хришћанској заједници у граду Ефесу, Свети апостол Павле, током сужањства у Риму између 61. и 63. године, пише једну посланицу, која је данас у Новом Завету позната као Посланица Ефесцима Светог Апостола Павла. Основне теме тог Павловог обраћања Ефесцима јесу: Христос као Глава и угаони камен Цркве, и - Јединство Духа и вере у Цркви. Наглашавајући важност јединства међу члановима једнога Тела, тојест Цркве, свети Апостол пише: „Молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да се владате достојно звања на које сте позвани, са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави, старајући се да чувате јединство Духа свезом мира: једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања својега. Један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију, који је над свима,кроза све и у свима нама" (Ефесцима 4:1-6).
Будући божанска по Својој природи, а апостолска по сведочењу, Света Црква Православна је увек вредновала мир и јединство као неке од најважнијих врлина хришћанског живота. Стога се на сваком богослужењу Црква моли „за мир свега света, за непоколебивост светих Божијих Цркава и сједињене свих" (трећа прозба велике јектеније).
Током три деценије, почевши од 1963. па све до 1992, Српска Православна Црква на северноамеричком континенту је тешко и болно страдала услед последица нејединства, изазваног срамотним расколом. Као резултат настојања многих у Цркви, а особито захваљујући непрекидним молитвама и бескрајном стрпљењу Његове Светости Патријарха српског Павла, на Сретеније 1992. године, Богу и Светима рода нашега хвала, остварено је евхаристијско заједништво између два, до тада, раздвојена дела пуноће Српске Цркве на овим просторима: Српске Православне Цркве на северно-америчком континенту (са три епархије у Америци и Канади) и српских православних епархија Митрополије новограчаничке. Кренувши од онога што је најбитније, - литургијско-евхаристијског јединства, - као крајњи циљ се видело доношење заједничког Устава и других правних аката, па самим тим и административно јединство.
Свети Архијерејски Сабор је, на своме редовном годишњем заседању, у седници од 22. маја 2007. године, одобрио нови заједнички Устав Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци. На тексту Устава су радиле комисије са обе „стране" Цркве на северно-америчком континенту и тај текст је предложен и усвојен на црквено-народним саборима. На овогодишњем пак мајском заседању, Свети Архијерејски Сабор је, потврдивши још једном заједнички Устав, али са изменама члана 8, донео одлуку у вези са арондацијом, тојест новом структуром свих наших епархија на овим просторима, као и новим називима две од постојећих пет епархија на северноамеричком континенту, што и спада у компетенцију Светог Архијерејског Сабора. Иако су за живот Цркве и те како потребни и Устав, и прописи, и уредбе, у Цркви је закон над законима и устав над уставима вазда био и остао закон љубави! У периодима када би љубав многих охладнела, или чак и ишчезла, сведочење хришћана је губило на снази. Док је, с друге стране, једино жртвена љубав била у стању да, како о томе читамо у историји Цркве, надахњује хришћане и у периодима најсуровијих искушења и страдања. Зато, та страдања мученикâ за веру и јесу наши светионици на путу ка Истини. По људским слабостима, можда неки и неће баш бити претерано одушевљени новонасталим изменама, али би зато сви требало да смо Богу благодарни на томе што ће од сада на овом континенту Христа сведочити једна и јединствена светосавска Српска Православна Црква!
Током претходне две деценије били смо, Богу хвала, сведоци све чешћег и искренијег приближавања српске деце и младих са обе „стране". И управо због њих, због деце и младих, овогодишња мајска одлука Светог Архијерејског Сабора и има изузетан значај. Јер, пре него што и замислимо, данашња деца ће бити одрасли и, надамо се, зрели, па ће самим тим бити и носиоци црквеног живота на овим просторима. Јединствено сведочење је увек јаче и делотворније од раздвојеног! Протеклих осамнаест година наш српски род и Православна Црква Српска, у староме крају, заједно су пролазили и пролазе кроз небивала искушења и страхоте. Током безумних ратова у Крајини, потом у Босни и Херцеговини, а посебно за време варварског бомбардовања српских земаља од стране земаља чланица НАТО-пакта, као и све време несмањених тегоба нашег народа и наших светиња на Косову и Метохији, многи наши Срби и Српкиње појединачно, као и све наше парохије, црквене, културне, спортске и ине организације са овог континента, несебично су помагали и помажу и знану, а још више незнану,страдалну браћу и сестре, и дечицу српску, и Цркву нашу у отачаству. Данас када је у свету мало оних који ће нешто смело рећи и урадити у одбрану српског народа и имена, ми Срби на овим просторима већ одавно немамо ни времена ни „права" на нејединство! Ако се са чврстим поуздањем ослонимо на Тројединога Бога и у миру, стрпљиво, с разумевањем, љубављу и праштањем приђемо једни другима као део једне и недељиве Српске Православне Цркве, Господ ће и нас и децу нашу благословити оним што нам је за спасење потребно!
Наша Црква на овом континенту окружена је, све више и јаче, озбиљним изазовима потрошачко-хедонистичке субкултуре савременог западног света, све удаљеније од Христа као Истине која просвећује свет. Наши заједнички напори би, од сада, требало да буду усмерени ка тражењу позитивних одговора на изазове савременог безбожништва, човекообоготворења и све присутније верске равнодушности и отуђености од Истине. Господ ће и нас, свиђало се то нама или не, неизоставно питати шта нисмо урадили, а могли смо, за Истину и Лепоту Лика Његовог! Отворимо очи и немојмо се заваравати јер данас, све брже и безобзирније, и нашу децу против Христа трују жреци сваковрсних изопачености, освајајући, веома смело и веома успешно, прво назовикултурне, потом медијске, а онда, све учесталије, и образовне, па чак и законодавне и друге јавне просторе америчког друштва. Нови миленијум и нови век, чију прву деценију већ приводимо крају, биће, по перфидности методике, доба невиђених искушења и тегоба за сав хришћански свет! Као православни хришћани, не смемо остати неми пред нарастајућим тешкоћама, јер ће једино снага Православља моћи да нас одржи не тек као свесне потомке славних предака него и као одговорне претке још нерођених потомака! А без сведочења вере православне, како ћемо икада икоме доказати да смо ваистину Христови и да је међу нама један Господ, једна вера, једно крштење?
Верујем да ће све наше парохије и црквеношколске општине бивше Митрополије средњезападноамеричке бити на исти начин позитивно делотворне и одане нашој новој Епархији - Новограчаничко-средњезападно-америчкој - као што су то биле и досадашњој. Знајући да ћемо увек остати верни најстаријем српском духовном центру на овом континенту, задужбини апостолима равног Владике Мардарија, манастиру Светога Саве у Либертивилу, грлећи истовремено и нову светињу рода нашег на овим просторима, манастир Покрова Пресвете Богородице - Нову Грачаницу, принесимо Богу Љубави, Мира, Истине и Правде, славу и хвалу на дару јединства којим је посетио и оснажио немоћи наше!
Протопрезвитер др Милош М. Весин,
парох јужночикашки и ленсиншки,
професор Богословског факултета у Либертивилу