Беседа Епископа ремезијанског Господина Андреја на хиротонији у Саборној цркви у Београду
Ваша Светости, Ваше Блаженство, Преосвештени оци архијереји, Богољубиви представници Православних Цркава, Пречасно свештенство, у Христу ђаконство и преподобно монаштво, Уважени представници Богословских факултета и богословија наше Помесне Цркве, Узвишени представници других хришћанских цркава, Екселенције, часни чланови дипломатског кора, Поштоване даме и господо, драга браћо и сестре!
О значају Епископске службе
Сваки нови избор једног епископа у Цркви Христовој означава јачање Тела Христовог. Христова благовест јесте да смо сви ми Тело Његово, сутелесници Његови (Еф 3,6), Црква је невеста Његова у којој Дух Свети неке поставља за епископе да напасају Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом (Дела 20,28). У Телу Христовом, благообразно и, у божанском поретку, сви духовни чинови и догађаји произилазе из епископа и пројављују се благодарећи служби епископа који је и симбол јединства Цркве.
Сигурно је да епископ физички не може бити присутан на сваком месту своје епископије, али баш то је одлика његове узвишене службе и улоге, његовог чудесног позива, наиме, да духовно буде свугде савршено присутан и да његовим Епископским служењем и руковођењем беспрекорно функционишу све црквене службе. Својим архипастирским служењем Епископ постаје не само управитељ и координатор свих литургијских сабрања, већ пре свега чувар јединства Цркве. Христос прима у Себе многе и све; то мистично сједињење у Телу његовом, у бескрвној жртви, води Престолу Оца Његовог. Зато је Свети Апостол Павле толико сагоревао у организовању Цркве као Тела Христовог рекавши:
Различни су дарови, али је Дух исти.
И различне су службе, и Господ је исти.
И различна су дејства, али је исти Бог Који дејствује све у свима (1Кор 12,4-6).
У Цркви Христовој све се збива епископовим благословом и сагласношћу његовом. Јер Црква као Тело Христово увек доживљава своје јединство као савршену историјску реалност, а не као нешто што тек треба у некој будућности да стекне. Зато епископ као Божији домоуправитељ треба да је без мане, поштен, кротак, мирољубив, не самовољан, не гневљив, него доброљубив, праведан, побожан и уздржљив, кадар да поучава у здравој науци (1Тим 3,2-3; Тит 1.7-9).
Успомене и захвалност
У чувању јединства Цркве научен сам и васпитан од свог најранијег детињства, најпре од мојих родитеља, блажене успомене мога оца Добривоја – протојереја и мајке Маријане – протинице који су свој живот посветили Храму Божјем сагоревајући у организовању Српске Православне Цркве у дијаспори, и потом, нарочито, по доласку првог епископа Српске Цркве за Западну Европу 1969. године, овде присутног Владике шабачког Господина Лаврентија. Благословом Владике Лаврентија сам провео после матуре годину дана на Светој Гори, за коју је још Свети Сава рекао, да се њена лепота ничим не може упоредити. Надахнут духом Свете Горе и благословом Светог Саве уписао сам се на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду. Студентски дани чине најрадоснији период мога живота. Због богатства свог духовног живота и богослужбеног велељепија, Богословски факултет у Београду је од свих њених студената тада био назван новом Кападокијом. Наши угледњи и цењени професори били су за нас, ондашње студенте, не само духовно већ и физички истинска оличења Свете Кападокијске браће Василија Великог, Григорија Богослова и Григорија Ниског. То је привукло многе младе људе из читавог Православља, нарочито из братске Грчке, да дођу и да студирају овде. Многи од њих су данас овде присутни.
Тада сам срео и упознао мога духовног оца, а садашњег Владику новосадског и бачког Г. Иринеја. И као што је Свети Јован Крститељ уступио своје ученике Господу Христу, тако сам и ја добротом и благословом Владике Лаврентија ушао у духовно синовство Владике Иринеја и примио монашки постриг у манастиру Дечани. Благодаран сам Владици Иринеју који ме је послао у братску Грчку на постдипломске студије и што ме је по окончању истих препоручио тадашњем Епископу рашко-призренском Павлу и поставио на место суплента Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену где сам предавао неколико година. Тамо сам опет имао велике учитеље, пре свега у лику Владике Павла, а потом и ректора богословије проте Милутина Тимотијевића. Особито благодарим моме духовном Оцу епископу новосадском и бачком Г. Иринеју на чији сам предлог постављен за секретара Светога Архијерејског Синода СПЦ за међуцрквене односе. На томе месту стекао сам нарочита, непоновљива и, за живот Цркве, веома корисна искуства. Биле су то године страдања и голготе нашег народа у последњем грађанском рату, када је нечастиви непријатељ живота и људи убирао свој највећи плен.
Желео бих данас овде да кажем, да сам кроз цео период мог живота, у најосетљивијим моментима, по дивној Промисли Божијој увек боравио у близини нашег данашњег Патријарха Његове Светости Г. Иринеја који ми је увек давао важне савете за живот. О, како су неиспитани путеви Божји! Не могу никада заборавити мој први сусрет са вама, Ваша Светости, на Светој Гори, затим овде у Београду као студент председник студената Богословског факултета, потом у Призренској Богословији, у Епархији нишкој, па у Немачкој на парохији мог покојног оца проте Добривоја којега сте у име наше Цркве одликовали Орденом Светог Саве. А шта тек да кажем за све савете које сам увек од Вас добијао током мога службовања у Светом Архијерејском Синоду? Благодаран сам Вам, Ваша Светости, за све што сте учинили за мене, пре свега за ваше стрпљење и очинску доброту, за поверење које ми сада указујете заједно са Светим Сабором Архијереја Цркве наше, постављајући ме на епископску службу, са титулом Епископа ремезијанског, древне и славне Епископије раног хришћанства.
На ремезијанској катедри је до 420. године столовао велики учитељ, проповедник, мисионар и јерарх Цркве Свети Никита ремезијански, један од отаца са чувеног Антиохијског Сабора 378. године којим је председавао Свети Атанасије Велики.
Седиште Епископије ремезијанске било је смештено на простору данашње Беле Паланке, која данас административно припада епархији нишкој којом сте Ви, Ваша Светости, управљали скоро 40 година. Епископија ремезијанска била је од првих векова Хришћанства спона између јединственог, једнодушног и истоверног православног Запада и православног Истока. У данашњем чину моје епископске хиротоније видим дивни Промисао и намеру Божју, да и ја, својим снагама и помоћу Божјом, продужим ову лепу традицију мостоградње Запада и Истока.
Исто тако желим да изразим особиту захвалност Православном теолошком институту у Минхену, нарочито проф др Атанасију Влецису и проф др Константину Николакопулосу, који су ми несебично и свестрано помогли, не само у проучавању православне теологије, него су и сматрали да сам достојан да будем асистент и научни сарадник на овом на далеко чувеном Институту који је јединствен не само у Немачкој него и у читавој Западној Европи.
Дужан сам данас да изразим своју љубав и благодарност својој браћи монасима у манастиру Ковиљу, привођених Христу мојим драгим братом владиком јегарским Г. Порфиријем. Са свима њима који неућутно и непрестано поју Богу код жртвеника светоархангелског. Eво већ две деценије сам на чудесан начин духовно повезан и љубављу њиховом и молитвама свагда бивао крепљен и окрепљен.
Програм мог будућег епископског служења
Православна Црква, у свом позиву да све сједињује у Сину Божјем, Господу Исусу Христу, наставља данас свој задатак мира, да одговорно врши своју мисију у свету и да пружа простор у трагањима за јединство свих људи. У Цркви човек најбоље налази свој истински идентитет. Тамо се народ чува од опасности распада на безличну масу, од опасности да постане жртва манипулације оних који не поштују закон Божји. На међународном нивоу уочавамо данас невероватну брзину процеса интеграције. Није ли то сигнал да би требало још присније развијати православно међуцркено јединство и, такође, дијалог са осталим хришћанским светом? Дух дијалога постао је символ епохе у којој живимо.
Христос је у Јеванђељу свуда водио дијалоге да би нас поучио да хришћански дијалог мора да заживи и тамо где наочиглед нема наде, и да је дијалог крајњи вапај наде. Јер у вртлогу брзине насталих промена у модерном свету, уочено је толико негативног и неморалног, да је у народу конфузија само још већа, а тиме и глад са истином. То је велики изазов за Цркву. То је велики изазов да Црква сведочи јеванђеље Христово својом верношћу принципу Литургије после Литургије.
Православна Црква била је увек народна Црква. Наш народ с правом очекује од своје светосавске Цркве, да се у духу литургијског принципа постиже стабилитет живота, смиривање и превазилажење друштвених криза и конфликата. Доказујући да је у стању да превазиђе осетљиве супротности, наша Црква ће својом апостолском и древно-хришћанском традицијом дати истински импулс у кретању ка свеопштем народном јединству. На тај начин, наш верни народ може, у овом претешком историјском тренутку, препознати у својој верној и живој Цркви јединствену мировну мисију. То се нарочито показало у испраћају незаборавног Патријарха Павла у коме је наш народ препознао свога доброга Пастира и верног духовног оца, оличење јединства мученичког српског народа.
Црква није била и неће ни убудуће бити беспомоћна када су у питању жртва, љубав и њено активно учешће у свему што је за добро свога народа. Јер љубав према Богу не може никако бити одвојена од љубави према ближњему, и обратно. Истинско служење у Господу јесте даровано заједништво Бога и људи као дар у Духом Светом. Нека данашња потрага у свету за смислом, за оријентацијом, за духовним животом за трајним вредностима и стабилношћу не пролази поред истинског смисла живота, већ да у крилу Цркве Христове сви заједно креативно пратимо нове изазове у којима овај наш измучен свет дела и живи.
Стога, данас, стојећи пред Лицем свевидећег Бога и Господа нашега и пред свима вама свечано изјављујем да желим народу Божјем да будем смерни епископ и пастир словеснога стада, свештенству свештеноначалник и духовни отац, а Господу Богу да будем слуга, сада и увек и кроза сву вечност. Амин!