Архиепископ Јован поново осуђен
Архиепископ Јован поново осуђен, епископи, монаштво, верници под судским прогоном, већ пословично македонско судство убија верске слободе
Откако је Информативна служба Православне Охридске Архиепископије објавила да је дело за које расколничка МПЦ тужи архиепископа Јована већ застарело, а Апелациони суд није донео пресуду, у македонским средствима јавног информисања осванула су разна тумачења и демантији.
Доминирајућа вест је била да одлуке има, но иста није и написана!!! (Дневник, 09.07.2012, 12:13). Остале режимске куће пожуриле су да известе како и у случају да Апелациони суд и није донео одлуку, чак ни тада архиепископа Јована ништа не спасава затвора, јер је против њега покренута друга, нова оптужница!!! (Вечер, бр. 15036). Овакви ставови сведоче да ће држава до бескраја измишљати све и свашта како архиепископ Јован не би изишао из затвора!
Ипак, остаје непобитан факт да 28. јуна, у току судског процеса у Скопљу, коме је присуствовао и архиепископ Јован, Апелациони суд нити је донео нити саопштио било какву одлуку већ је само назначио да ће одлука бити достављена у писаној форми! Такву одлуку суд до дана данашњег није доставио, а дело је, већ увелико, апсолутно застарело!
Средства информисања, такође, наглашавају како Православна Охридска Архиепископија сматра да је македонско судство корумпирано и подложно политичким притисцима, заборављајући притом да истакну како су такве квалификације у целости преузете из релевантних извештаја америчког Стејт департмента и Freedom House-а, и то неколико година уназад, а реформа македонског судства је постављена као први и неопходни услов за интеграцију Републике Македоније у савремене демократске токове.
Корумпирано македонско судство, дакле, грубо извитоперује целокупну процедуру током судског процеса против архиепископа Јована. У продужетку наводимо само неколико повреда поступка.
Суд гони архиепископа Јована само због његових верских убеђења
Суд прави суштинску повреду поступка тиме што уопште прихвата тужбу изван предвиђеног рока (чл. 48 ЗКП), јер су целокупно деловање и активности архиепископа Јована били потпуно познати Синоду расколничке МПЦ управо преко њихове финансијске контроле у епархијама где је архиепископ Јован био епископ. Поменута финансијска контрола недвосмислено је показала да архиепископ Јован једноставно није имао ни најмањих неправилности у свом финансијском пословању. To се нарочито огледа у завршним рачунима које је сваке године разгледао и одобравао расколнички Синод МПЦ! Из тог разлога расколнички епископи и нису подизали оптужбе против архиепископа Јована док је он био члан њиховог Синода. Више је но очигледно да државно-расколнички прогон против архиепископа Јована почиње у тренутку кад он ступа у литургијско и канонско јединство са саборним Православљем. На тај начин, пак, пословично македонско судство крши и члан 9 Конвенције о заштити људских права и основних слобода, према којем свако има право на уверење, савест и религију, укључујући и право на промену религије, као и право да јавно изражава своју религију преко богослужења.
Република Македонија гази начела секуларног друштва
Судство повређује поступак и тиме што уопште започиње процес јер Основни суд у Велесу никако није надлежан да суди архиепископу Јовану за поменуто дело: за то је надлежан искључиво црквени суд, имајући у виду да “одлуке органа верских заједница немају дејство ван њих” (Службени Весник РМ 35 од 23.07.1997, који је важио у критичном времену, чл. 14), који директно забрањује држави да има ингеренције у црквеном раду. У случају архиепископа Јована, Република Македонија гази начела секуларног друштва, а Основни суд у Велесу се ставља у улогу црквеног суда, који суди по Уставу расколничке МПЦ. На тај начин једна судска инстанца – Основни суд у Велесу – мења државно уређење, а такво самовлашће је прећутано од законодавне и извршне власти у Републици Македонији.
Јавно тужилаштво не доказује ко је оштећен,
што значи – нема оштећеног
Такође, нико од стране расколничке МПЦ не саопштава непобитну истину да аутомобил који је користила Велеска епархија у време архиепископа Јована, два трактора, сваки квадратни метар земље под концесијом, библиотеке, опремљени апартман у расколничкој Архиепископији, мермерни стубови у битољском храму Светог Димитрија, зграда Малина у Велесу, црквена економија Воскресеније, као и њена два аутомобила и сва остала покретна и непокретна имовина за коју расколничка МПЦ и после десет година оптужује архиепископа Јована, ни у једном тренутку нису били његов приватан посед већ се, напротив, и дан-данас налазе у неотуђивом власништву расколничке МПЦ, после чега постаје сасвим јасно да је архиепископ Јован оставио епархију у много бољем стању од оног које је, дошавши у њу, затекао. Управо из тих разлога он и бива у два наврата ослобађан од Основног суда у Велесу, док трећи пут власти смењују судију Валентина Зафировог и постављају судију Тању Милеву, само да би прочитала политичку одлуку о затварању архиепископа Јована.
Следствено, измена намене средстава, која провејава у акту против архиепископа Јована, има за циљ стицање добара само расколничкој МПЦ и никоме више, што значи да - нема оштећеног. Јавно тужилаштво није доказало који пропис је вреднији у раду архиепископа Јована из критичног периода. Није јасно шта за јавно тужилаштво и за суд значи “стицање средстава за себе и другог” када је очевидно да је све стицано за расколничку МПЦ и да је све остало у расколничкој МПЦ, па се поставља питање: шта јавно тужилаштво заправо жели да заштити овим окривљавајућим актом? Ко је оштећен кад и упитани расколнички епископи Агатангел и Тимотеј јасно одговарају да архиепископ Јован ништа није понео са собом?
Суд крши људска права архиепископа Јована
Исто тако, кршећи Конвенцију о заштити људских права и основних слобода, у члановима 3б, 3в и 3г, у којима је одређено да свакоме треба да се обезбеде услови за припрему одбране, као и право да позива и саслушава сведоке, суд најпре одбија да као сведоке позове расколничке епископе Стефана и Петра, који су, за разлику од архиепископа Јована, имали наредбодавне функције у време када је он био помоћни епископ, а потом, иако је вештачење спроведено у одсуству архиепископа Јована, суд забрањује вештачење у његовом присуству, да би се на крају све свело на одузимање времена за произношење његовог става у односу на поменуто вештачење, односно на одузимање времена за излагање одбране.
Оптужбе у континуитету са циљем уништавања архиепископа Јована и Православне Охридске Архиепископије
У односу на нову оптужницу за “прање новца”, сасвим је јасно да по препорукама Апелационог суда није спорно да архиепископ Јован за себе није присвојио никакав новац већ је “располагао средствима расколничке МПЦ као да су његова”. Дакле, очигледно је да он није присвојио никаква средства већ је све за што расколничка МПЦ оптужује архиепископа Јована и данас у њеном власништву. Значи, “прање новца” је могуће само и искључиво за корумпирано и политичким притисцима подложно судство!
Све ово сведочи да власти Републике Македоније, пред очима међународне заједнице, штите монопол расколничке МПЦ и исту стављају изнад закона, потписујући на тај начин капитулацију демократских вредности, што ће се свакако одразити на будућност свих македонских грађана. Затвори и судски процеси у континуитету, један после другог, јасно демонстрирају решеност македонских власти да свим средствима униште верске слободе у земљи, а комунистичким методима, под плаштом “независних судских одлука”, да збришу са лица земље архиепископа Јована и Православну Охридску Архиепископију.
Извор: Православна Охридска Архиепископија