Саопштење Светог Синода у вези са писмом умировљеног Епископа рашко-призренског Г. Артемија од 13. септембра 2010. године

Као одговор на писмо умировљеног Епископа рашко-призренског Г. Артемија Светом Архијерејском Синоду Српске Православне Цркве од 13. септембра 2010. године, са чијим садржајем су средства јавног извештавања била упозната већ пре завршеног разматрања истог на седници Светог Архејерејског Синода, што је уобичајени манир његовог Преосвећеног потписника и додатни показатељ његовог односа према највишим установама и органима Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј упутио је епископу Артемију одговарајућу одлуку Светог Синода уз пропратни одговор на његово поменуто писмо. Синодску одлуку и писмо у целини представљамо српској јавности тек сада, када их је већ примио на знање онај коме су и намењени. Не објављујемо их ни из каквих других побуда осим жеље и потребе да наша црквена и укупна јавност буде обавештена заиста истинито, а не онако како то, на нашу дубоку жалост, чини Преосвећени г. Артемије.

Свети Архијерејски Синод донео је ову одлуку:

„С обзиром на то да Његово Преосвештенство Епископ умировљени рашко-призренски Г. Артемије – и поред свих одлука Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода, као и писма Светог Архијерејског Синода бр. 924 од 26. августа 2010. године – у свом писменом обраћању Светом Архијерејском Синоду од 13. септембра ове године, недвосмислено изјављује да се више неће повиновати ранијим, али ни будућим одлукама највишег законодавног, односно извршног тела Српске Православне Цркве, то, сагласно члану 70. тачка 20 и члану 70. тачка 35б) Устава Српске Православнце Цркве, а у складу са 34, 74, 15. и 16. апостолским правилом, 4. каноном Антиохијског помесног сабора, 13. каноном Сардичког сабора, и 5. каноном Првог васељенског сабора, Његово Преосвештенство Епископа Г. Артемија ставити под привремену забрану свих свештенодејстава до предстојећег другог редовног заседања Светог Архијерејског Сабора, који ће по овом предмету донети своју коначну саборску одлуку.

            О овој одлуци на сходан начин обавестити сву Високопреосвећену и Преосвећену Г. Г. епархијске архијереје Српске Православне Цркве, као и све сестринске помесне Православне Цркве, достављајући им у прилогу копије наведеног писма Светог Архијерејског Синода бр. 924 од 26. августа, поменутог дописа Преосвећеног Епископа Г. Артемија од 13. септембра, као и текста пропратног писма Светог Архијерејског Синода уз ову одлуку.

            Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја умолити да овим поводом Његовом Преосвештенству Епископу Г. Артемију упути синодско писмо утврђеног садржаја.

            Ову одлуку и пропратно писмо Његове Светости Патријарха Г. Иринеја објавити на званичном сајту Српске Православне Цркве.”

Ради јасног и недвосмисленог информисања јавности достављамо писмо Патријарха Г. Иринеја Епископу умировљеном рашко-призренском Г. Артемију, у вези са објављеном одлуком:

Ваше Преосвештенство,

Свети Архијерејски Синод је Ваше писмо од 13. септембра 2010. године примио на знање са дубоким жаљењем. Овим своји антисаборским, антицрквеним и антиканонским ставом Ви, нажалост, чините оно за што оптужујете друге: разграђујете Светосавску Српску Цркву и ступате директно на пут раскола, који ни мученичка крв не може опрати.

Својим, наиме, повлачењем свих Ваших до сада датих изјава о повиновању одлукама Светог Архијерејског Синода и Светог Архијерејског Сабора, самовласним проглашењем себе за „доживотног канонског архијереја Епархије рашко-призренске”, својим – ничим доказаним – оптужбама против Светог Архијерејског Синода и Светог Архијерејског Сабора да су све своје претходне одлуке у вези са Вама и Епархијом рашко-призренском донели „по диктату нецрквених, политичких и непријатељских чинилаца”, Ви се одричете своје верности и послушности Сабору архијерејâ изјављених при рукоположењу у чин епископа – Сабору који Вас је   изабрао и поставио за   Епископа рашко-призренског. Заборавили сте да је ван тога Сабора и ван живота у литургијско-саборном и канонском јединству Цркве у Православљу незамислив епископски чин и епископско служење.

Својим нецрквеним и неправославним тврђењима да Вам је непосредно „Богом даровано архијерејско право и власт у Епархији рашко-призренској”, да Вам је она „од Бога дата”, да сте одговорни једино пред Христом Спаситељем и доживотно обавезни само „пред Свевишњим Богом”, Ви на потпуно гуруистичко-солипсистички начин, испод нивоа лутеранско-протестантске еклисиологије, радикално поричете Цркву као саборни богочовечански организам, успостављајући непосредни однос са Богом, без Цркве и ван Цркве, која је и Вама и свима нама дала и даје како хришћански тако и епископски идентитет, служење и духовну власт.

 У којој сте Ви то Цркви и пред којим Богом „доживотни канонски архипастир” када Цркву и њен вековни саборни поредак и устројство овим својим актом поричете, одричући се држања и поштовања тог поретка, под изговором да се „већма треба покоравати Богу него људима”? У чему се састоји Ваша „непоколебива приврженост Архијереју свих нас Христу” и какво је то „канонско јединство са свим архијерејима Српске Православне Цркве” када се Ви тога јединства одричете одбацујући одлуке управо свих архијереја Српске Православне Цркве?

Блатећи Патријарха, Сабор и Синод и оптужујући их – малтене с папском „непогрешивошћу” – за „гурање” Српске Православне Цркве „на пут богомрске уније” и за друга канонска безакоња и непочинства, Ви, уздижући се притом изнад Цркве, развијате читав низ неправославних схватања која негирају саму природу Цркве и показујете одсуство здраве саборне црквене свести, превиђајући уставне обавезе Светог Архијерејског Синода да је дужан да се стара о јединству свих хришћана (Устав СПЦ чл.70. ст. 4: „Стара се о зближавању и јединству хришћанских Цркава”).

То се нарочито види у Вашим идејама о вечном, – „exopereoperato”, – заувек датом свештенству, монаштву и епископству. Те Ваше идеје су свесно или несвесно позајмљене из средњевековних римокатоличких теорија које су изнедриле и „непогрешиви” папски примат и власт над Црквом. Томе придодајете и „Богом дана”доживотна административна права епархијског архијереја! У Православљу, међутим, Саборна Црква је та преко које Бог даје благодатне дарове и службе: даје, мења и узима, „оно што је оскудно надопуњујући и што је немоћно исцељујући”, зависно од нашег односа према Цркви и од начина на који остварује своју еванђелску мисију у свету. Благодатни дарови долазе од Бога преко Цркве као Тела Христовог. Следствено, иступање из Цркве нужно доводи до губљења дарова који су добијени од Цркве. У том смислу, пад у јерес или раскол, као и лишење чина и одлучење од Цркве, не представљају просто спољашњу одлуку којом се укидају нека вечно загарантована права (кад би духовни дарови постојали сами по себи, онда би јеретици, расколници и грешници одлучени од Цркве и даље задржавали своје чинове и права која су имали у Цркви) него само саборну потврду Цркве о томе колико је неко заиста већ самог себе искључио из једино спасоносног литургијско-саборног поретка у Цркви или у којој мери је Црква некоме од својих чланова доделила или ускратила неке од својих дарова или служби, међу које спада и епископско служење. При томе, везујући један број своје досадашње „духовне деце” (групу монахâ) за себе и своје „неизгладиво очинство” уместо за Христа Цркву, надахнули сте их духом бунта и повели, неминовно, на пут раскола, правдајући њихово бекство из манастирâ верношћу и следовањем Вама као „пастиру добром” чији глас они разумеју, уносећи притом, заједно са њима, немир у црквени народ и саблажњавајући јавно мњење. Овим својим актом дефинитивно их утврђујете у расколничком духу, а себе проглашавате за вођу раскола.

Са свих горе наведених разлога, сагласно Уставу Српске Православне Цркве чл. 70. тч. 20 и 35б, а у складу са апостолском канонима 34, 74, 15, 16; 4. каноном Антиохијског помесног сабора, 13. каноном Сардичког сабора, 5. каноном Првог васељенског сабора, и на основу одлуке Светог Архијерејског Сабора АСбр. 66 зап.161. од 4. маја 2010. године, Свети Архијерејски Синод Вас ставља под привремену забрану свих свештенодејстава до првог следећег редовног заседања Светог Архијерејског Сабора, који ће по овом предмету донети своју коначну саборску одлуку.

Са тугом у срцу и са братском бригом, још једном Вас умољавамо, Преосвећени брате, да пред лицем Живога Христа и Свете Цркве Његове, ради сопственога спасења и ради добра Цркве Божје и народа Божјег, преиспитате своје одлуке и не продужите путем раскола којим сте кренули.

Вашега Преосвештенства у Христу брат

ПРЕДСЕДНИК

СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА

AEM и Патријарх српски

Г. Иринеј, с.р.