Дмитриј Медведев - државник верник

Почевши од 5. августа текуће године, Политика објављује изузетно занимљив фељтон под насловом Двојац царева, који садржи разговоре Николаја Сванидзеа са председником Русије Дмитријем Медведевим. Фељтон очигледно представља зналачки одабране одломке из Сванидзеове књиге о Медведеву, засноване управо на интервјуима са њим и објављене у коауторству са Марином Сванидзе, супругом писца књиге. Под „двојцем царева” подразумевају се, наравно, сâм председник Медведев и председник руске владе Владимир Путин.

Николај Сванидзе је иначе познати руски телевизијски и радио-водитељ, члан Јавне коморе Русије. Био је научни сарадник у Институту за америчке и канадске студије. Такође је радио за Сверуску државну телевизију и Радио-компанију. Особито се истакао као аутор и водитељ недељног аналитичког програма Огледало.

Уредници фељтонске стране Политике, госпођи Душици Милановић, честитамо за многе садржајне и корисне фељтоне, а за овај - нарочито.

Овде преносимо делове фељтона из наставака од 4. - 6. августа који сведоче о личном односу Медведева као верника и као државника према вери и Цркви. Напомињемо да су поднаслови у тексту наши, а не Политикини, и да смо извршили два ситна језичко-стилска захвата:

- за реч Црква користили смо велико почетно слово кад је посреди Заједница, а мало кад она означава храм или богомољу;

- термин религиозни заменили смо изразом религијски где год се говори о вери, осећањима, идентитету, статусу и слично, јер сматрамо да религиозан може бити само жив човек, а не неки његов елеменат или својство нити пак друштвени феномен.

Епископ бачки Иринеј

Смена традицијâ: интуитивно враћање Цркви и традицији историјске, предсовјетске Русије

Николај Сванидзе: Дмитрије Анатољевичу, у земљи је после пада комунистичке идеологије створен природни вакуум, празнина коју лако може да попуни религија. Православна религија има вишевековно искуство у попуњавању празнинâ те врсте. Какав је ваш однос према томе?

Дмитриј Медведев: Знате, ја сам затекао оно време развоја совјетске државе када значајан део људи више није веровао у социјалистичке и комунистичке догме, иако то неверовање није било свеопште. Могу да говорим о својим утисцима. Мени се чинило да је много шта од онога што се ради у нашој држави смешно и неправедно. Али није тачно да сам са шеснаест година био убеђени дисидент. Напротив, мени се, као и већини људи тог времена, чинило да је идеја исправна. Греше њени извршиоци који одступају од правила, они који су у једном тренутку издали идеју. То је било веома згодно, зато што се тако могло лако објаснити понашање готово сваког совјетског лидера почев од Лењина па до Брежњева.

Сада је, наравно, мој однос према томе потпуно друкчији. Али зашто о томе говорим? Ипак су одређене идеолошке представе постојале чак и у мојој генерацији. Биле су прилично дубоко скривене, али су постојале. Након краха читаве идеологије социјализма, заиста су створене колосалне празнине. Оне нису настале чак ни у области државне идеологије – а посебна је тема да ли је потребна јединствена државна идеологија – већ пре свега у личној сфери сваког човека. Нестао је систем вредности.

Зато је требало да дође до његове замене. И заиста, то се десило и дешава се преко поновног јачања вере. Сфера идеалног је пре свега везана за веру у Бога. За већи део наших грађана – за хришћанску, православну веру.

У одређеној мери читаве деведесете биле су године када је идеологија била у кризи. Пређашња идеологија је нестала. Ништа ново држава није могла да створи, а није се нарочито ни трудила. А окретање Цркви дешавало се код већине управо на интуитивном плану. То је била смена традицијâ – враћање пређашњој традицији.

Сада је ситуација друкчија. Потпуно је очигледно да људи иду у храмове, џамије, цркве, трудећи се да добију снагу и подршку да би могли да живе. Мислим да за нашу земљу то није лоше. Држава неће моћи да понуди људима нешто друго што би их претворило у људе с јасном моралном основом. Човечанство није смислило ништа друго. И у најразличитијим земљама, у развијеним државама, сфером идеалног бави се Црква. Црква је различито организована, али њена улога је иста.

И мени се чини да је сваки покушај да се нађе нешто друго осуђен на пропаст. У ствари, тиме се и завршио покушај бољшевикâ да створе комунистичку веру.

Црква и школа

Николај Сванидзе: Знате ли да се води веома озбиљна дискусија о томе да ли би Црква требало да буде присутна у школи?

Дмитриј Медведев: Присуство Цркве у школи не би требало да одређујемо ни ми ни држава. На крају би то требало да реши сâмо друштво. И то не може да се деси одједном него након неког времена. Па ми смо изашли, рецимо тако, из безбожног друштва тек пре петнаест година! Све то време развија се и наше друштво и идеална сфера сваког човека.

Сматрам, пре свега као човек с начином размишљања једног правника, да би ми требало да пођемо од правила која данас постоје. Правила су следећа: присуство Цркве у школи дефинише се тиме да може, факултативно, да прича о основним елементима веронауке. Ту су и недељне школе. Све зависи од тога где се налази школа, од афинитета ученика, од њихових родитеља.

С друге стране, у последње време сам се неколико пута враћао на тему религијског образовања. Сматрам да сам поступио апсолутно исправно када сам допринео томе да се високо образовање у верским установама изједначи са грађанским образовањем. Сматрам да је то праведно. Квалитет образовања у великим верским центрима – православним, муслиманским, јеврејским – врло је висок. Богословско образовање у том смислу није ништа горе од грађанског. И људи с богословским образовањем требало би да имају исте такве дипломе.

Мада, то је мало друкчија ствар. То је образовање за већ формиране људе, који сами доносе одлуку да ли ће студирати на грађанском факултету или хоће верско образовање. Однос државе према таквом образовању мора бити јасније дефинисан.

Лични пут ка Богу

Николај Сванидзе: Дмитрије Анатољевичу, хтео бих да попричамо о прилично интимној теми – о вашем личном односу према религији.
Дмитриј Медведев: То је безусловно лична тема. Шта вас занима?
Николај Сванидзе: Најинтимније питање – да ли сте ви верујући човек?

Дмитриј Медведев: Сматрам да то питање није толико лично колико је компликовано да се на њега дâ одговор. Како ми је рекао један свештеник: не можемо ми, земаљски људи, да схватимо ко више верује у Бога – ја, или човек који ће тек бити рукоположен за свештеника, или онај који служи већ четрдесет година, или човек који је крштен пре неколико дана. То су ствари које је апсолутно немогуће измерити. Зато је крајње сложено одговорити на таква питања у вези са самим собом, али ја ћу покушати.

У совјетско време – за време школовања и студирања – ја сам био човек који је био веома далеко од религије. Моји родитељи нису били религиозни људи. Деда је био потпуно „црвен”, иако су и он, и мој отац, и рођаци по мајци били крштени. Деда и отац били су у партији готово по педесет година, тако да у породици на ту тему чак није било никаквих разговора.

Сећам се да су на Ускрс у совјетско време традиционално приказивани занимљиви филмови, као и програм „Мелодије и ритмови иностране естраде”, како омладина не би ишла у цркву. То је све што памтим из тог периода.

Наравно, те представе су почеле да се мењају након што се живот у држави променио. Ја себе нисам посебно приморавао ни припремао. Просто је то некако ушло у мој живот. Некако сам постепено до двадесет пете године осетио да се нешто у мом животу мења и та тема није за мене страна, вештачка. И у једном тренутку донео сам одлуку да се крстим.

Мој друг и ја крстили смо се у једној од највећих цркава Санкт Петербурга – Спасопреображенској цркви. Не могу да кажем да се мој живот одмах променио. Иако сам био морално спреман да прихватим веру, испрва нисам често одлазио у цркву. Затим је та потреба почела да расте. И то је вероватно апсолутно нормално, јер сваки човек има свој пут ка Богу.

Надам се да сам током ових година успео да ближе схватим шта је то вера. И као човеку коме је то потребно, као верујућем човеку, то ми даје подстицај да одлазим у цркву не само за празнике него и у друге дане.

Црква и држава

Николај Сванидзе: Дмитрије Анатољевичу, хајде да попричамо о односу Цркве и државе. Какви су ваши ставови о томе?

Дмитриј Медведев: Моји ставови такође нису засвагда одређени. Главна ствар је у томе да је наша држава грађанска и истовремено мултиконфесионална. Последњих година дошло је до прилично озбиљног развоја не само грађанских институција него и религијских.

У совјетско време држава је просто уништавала Цркву. Затим је наступио нови период – период толеранције. За то време расла је религијска свест, повећавао се број парохијâ. Сада значајни део наших људи хоће да Црква буде озбиљно присутна у њиховом животу. Углавном се то односи на две најраспрострањеније религије – хришћанство и ислам, али, наравно, и на друге традиционалне религије.

Како да на то реагује држава? Ја сматрам – с поштовањем и потпуно спокојно.

Држава не може и не би требало да буде ментор религијама. Напротив, имајући у виду оно што се десило у нашој напаћеној отаџбини током протеклих сто година, чини ми се да би држава требало мало да се ослободи своје директне регулативне улоге, како би друштво сâмо одредило који му је степен религиозности потребан. Држава би требало да се одмакне и са стране посматра како ће узајамно функционисати грађанско друштво и религија, како ће религијска свест утицати на грађански живот. И мислим да држава у тој области ни у којем случају не сме да одређује било какве пропорције.

Не сматрам да долази до конфесионализације грађанског друштва, да се код нас појавила државна религија. Али с друге стране, сигуран сам да је потпуно нормално да шефови држава показују своја религијска осећања. Само, они то морају да раде веома пажљиво, како никога не би повредили.

Николај Сванидзе: Хоћете ли у тој сфери деловати само као шеф државе или ћете полазити од тога да сте ви верујући човек – православац?

Дмитриј Медведев: Ја сам обавезан да у тој сфери дејствујем као шеф државе независно од тога какви су моји лични религијски ставови. И обавезан сам да очувам равнотежу међу људима различитих вера.

Не бих хтео да, рецимо, посету шефа државе православном храму други људи доживљавају као повреду својих религијских осећања.

Николај Сванидзе: Да ли су ваша убеђења која имате као верујући човек некад у супротности са овлашћењима која имате као председник државе?

Дмитриј Медведев: Никада. Апсолутно никада.