Слава Светоархангелског манастира у Ковиљу
Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин др Иринеј началствовао је данас свештеним евхаристијским сабрањем вернога народа Божјег у храму Светих Архангела у Ковиљу.
Предстојатељу Цркве Божје у Новом Саду и Бачкој саслуживао је игуман ковиљске Светоархангелске обитељи, Његово Преосвештенство Епископ јегарски Господин др Порфирије, заједно са свештеницима, ђаконима и многобројним учесницима овог торжественог литургијског славља.
Надахнутом архипастирском беседом, Епископ Иринеј је поучио своју паству следећим речима:
„Драга браћо и сестре! Слушајући реч светога Јеванђеља, можемо да запазимо да се на данашњи дан, уствари, читају по два одељка из посланицâ апостола Павла и светих Јеванђеља. Разлог томе је једноставан: данас је и двоструки празник.
Пре свега, данас је недеља, основни празник Цркве у седмичном циклусу светих богослужења. Оно што је Васкрсење Господње, Пасха Господња, у годишњем празничном циклусу, то је недеља у недељном циклусу. То је главни, врховни празник, јер њиме благодаримо Господу за све дарове које нам је даровао и дарује спасавши нас Својом смрћу и Васкрсењем за живот света.
Други празник, поред недеље, посвећен је светим архангелима Господњим Гаврилу и Михаилу и свим осталим анђелским силама небеским. Као што постоји јесењи празник светих анђела у новембру, у којем се нешто више истиче лик светог архангела Михаила, али се паралелно са њим помиње и прославља архангел Гаврило, тако се на данашњи дан на прво место ставља свети архангел Гаврило, али, опет, не сâм него са другим светим архангелима и са свима осталим небеским бестелесним силама. Тај празник је уствари један од више празникâ посвећених светим анђелима. Њима, а посебно архангелу Гаврилу, посвећен је и дан одмах после Благовести. Данас прослављамо многобројна чудеса, јављања, присуство и дејство архангела Гаврила у историји спасења људскога рода, најпре у старозаветном периоду, пре Христовог Рођења, - о чему смо могли чути из одломака Светога Писма Старога Завета читаних на вечерњем богослужењу, - а потом и у Новом Завету, где је главно оно јављање архангела Гаврила којим је он најавио Пресветој Богородици Рођење Спаситеља света.
Понекада се дешава да људи чистога срца, препорођеним видом своје душе, могу угледати и невидљиве свете анђеле. Јер, они су у историји Цркве, кроз коју јеванђелска и апостолска епоха траје непрекидно, присутни у њеном животу и у Тајни спасења људскога рода и творевине Божје.
Сâм појам анђелâ није свагда и свакоме јасан. Многи не могу да схвате шта то Црква подразумева када говори о анђелима. Има, штавише, и оних који мисле да су свети анђели, односно њихово поштовање у Цркви, неки облик остатака религијског многобоштва. Ако читамо разне теорије и упоредне историје светских религија, мртвих и живих, некадашњих и данашњих, наићи ћемо и на хипотезе о међусобним утицајима, о томе како су у многим религијама присутна веровања у извесна натприродна бића која нису ни богови ни људи него нешто између, и тако даље, и томе слично. Све је то далеко од онога што, учествујући у животу Цркве, искуствено и непосредно можемо да сазнамо о светим анђелима, који су наша невидљива бестелесна браћа, слуге истога Господа и наследници истога спасења које Христос дарује свету.
Реч анђео, када се преведе на српски, значи весник или гласник. У Светом Писму наилазимо на различиту и вишеструку употребу ове речи. Она се односи како на бестелесна, духовна бића тако и на људе као духовна и материјална бића у исто време. Сви они који преносе и сведоче вољу Божју, у Светоме Писму се називају анђелима, односно весницима или гласницима воље Божје.
Тако за светога Јована Претечу - управо због његове улоге да припреми Долазак Господа Христа у историји и да буде Његова претходница, гласник или весник који Га најављује и сведочи о Њему, непосредно Га показује и, чак, крштава својим рукама - старозаветно пророштво каже: „Ево ја шаљем анђела својега пред лицем твојим, који ће припремити пут твој пред тобом” (Мал. 3, 1: Мат. 11, 10; Марк. 1, 2 и Лук. 7, 27). Дакле, и људи могу бити анђели Божји, тојест гласници и извршиоци воље Његове, анђели у телу. Главни такав Анђео - Онај Који не само што сведочи и јавља вољу Божју него је и извршава на најсавршенији начин, извршавајући спасење света - јесте Богочовек Господ Христос, проречен у Старом Завету и као Анђео Великога Савета (Ис. 9,6), што ће рећи Гласник Свете Тројице у историји спасења. И Он Сâм врло често говори о Себи као о Ономе који је послан од Оца небескога; и данас смо чули те Његове речи у Јеванђељу. То значи да Он не долази само у Своје име него превасходно у име Божје, у име Оца небескога: долази као Анђео, као Гласник или Весник спасења и као Дародавац и непосредни Извршитељ Тајне нашега спасења.
Али назив анђела односи се паралелно на бестелесна бића која је Бог створио пре стварања човека. Наравно, када говоримо о духовности и бестелесности тих бића, она је условна и релативна у односу на Господа, за Којега Свето Писмо сведочи: „Бог је Дух” (Јов. 4, 24). Дакле, у апсолутном смислу једино је Света Тројица Дух. Ако их сагледавамо у поређењу са Господом, анђелима би се могла условно приписати нека, да тако кажемо, најтананија телесност, али у поређењу са нама они су и духовни и бестелесни. То својство изражава њихово биће, њихов начин постојања.
Њихову службу у Тајни спасења, због које се називају богослужбеним, односно литургијским духовима (Јевр. 1, 14), изражава управо појам анђела, појам весника воље Божје и учесника, у име Божје, у Тајни спасења људи и света. Зато се и каже у Псалмима Давидовим (103, 4) да је Бог онај који духове чини анђелима Својим, гласницима Својим. Чини Он, наравно, и природне силе, као што су ветрови и друге природне појаве, Својим анђелима, али псаламски стих се односи, у првом реду, на бестелесне духове, на бића о којима данас говоримо и која данас прослављамо.
Међу светим анђелима, браћо и сестре, такође постоји, могли бисмо рећи нашим људским речником, организовани поредак, одређена структура послушањâ и местâ у лествици служења. Постоје архангели као водећи анђели, а постоје и разни други чинови: херувими, серафими... Сматра се да је земаљска јерархија, са три основна степена свештеничког служења у Цркви, одраз и слика небеске, анђелске јерархије. Али, у исто време, и небеска јерархија се може схватити као својеобразно пророштво, праслика и слика црквене јерархије, чији носиоци нису анђели него људи. Јер, Логос Божји се оваплотио и као Христос или Богочовек постао Првосвештеник Цркве, а Он је Онај Који установљава неизменљиву и вечну јерархију Цркве. Зато су у Цркви анђели саслужитељи нас људи, а нисмо ми саслужитељи анђелâ. Христова првосвештеничка служба остварује се, наиме, кроз људе као живе иконе живога Богочовека Христа. Анђели са нама, како каже црквени песник, невидљиво служе и на данашњој светој Литургији и на свакој Литургији Цркве. За свакога ко има вере и оног вида духовног који вера дарује, то је најопипљивија реалност. У светој Литургији са нама су и свети анђели јер, заједно са нама, служе заједничком Господу.
Иако су нам позната имена само неколицине архангелâ, - тачније седморице, а по неком древном предању чак и осморице, - не значи да је само толико арханђела Божјих. Има их, свакако, више, као што и светих анђела има толико мноштво да их ми људи не можемо избројати.
Свети архангели - и анђели уопште - у одређеном смислу јесу и слика истинског хришћанског начина постојања, живљења и делања. Нису људи позвани да буду анђели у телу тако што ће телесну страну своје природе презирати и сматрати грешном по себи (овакво схватање Црква чак и осуђује као јерес и хулу на Творца) него тако што ће живети у телу достојно и богоугодно попут оних бестелесних анђела који нису отпали од Бога. Бестелесност наиме, није сачувала од греха један део анђелâ који су, гордошћу и самоизолацијом, постали демони, на челу са Сатаном. Дакле, колико нама људима телесна страна наше природе, дате нам од Бога, не смета да будемо анђели у телу, да будемо сутелесници Христови по речима апостола Павла (Еф. 3, 6), толико ни једним анђелима бестелесност природе није сметала да остану верни Господу, савршени и чисти духови, а другима, због њиховог неверства, није помогла да то заувек и остану.
Призвани смо, дакле, да по служби будемо оно што јесу анђели и свети људи, што је и Сâм Богочовек Христос, – да будемо, и пред својом савешћу, и пред ближњима, и пред творевином Божјом, весници, носиоци и извршитељи воље Божје, која јесте, како нас Свето Писмо учи, спасење наше (I Сол. 4, 3). Нема Бог, у односу на нас, никакву другу вољу осим онога што би требало да је и наша воља, тојест да будемо спасени и да живимо у вечној и нераскидивој заједници љубави са Њиме, Творцем својим и Спаситељем, да живимо са Њиме у Заједници Тела Христовог, у заједници Цркве, у Дому Оца нашега небескога, у Храму Духа Светога. (Све су ово називи којима се изражава Тајна Цркве на земљи и на небу.)
Тајну Цркве ми откривамо за себе и за друге, доживљавамо је и можемо да о њој сведочимо учествујући у светој Литургији Цркве. Јер, у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом ми се не сједињујемо са Богом индивидуално, приватно, свако за свој рачун, - тако нешто у искуству Цркве апсолутно не постоји, – него се сједињујемо тако што се присаједињујемо или што се уграђујемо у већ постојеће Тело Богочовека Христа, што се оно разраста и кроз нас. Учлањујући се у то Тело, сједињујући се са Христом, ми се сједињујемо са Црквом Његовом у целини, јер су Христос и Црква једна реалност, богочовечанска реалност, као глава и тело у нашем људском искуству овде на земљи. Зато, сједињујући се са Христом, нужно се сједињујемо и једни са другима и са свом творевином Божјом. Немогуће је да једни друге пронађемо, откријемо и препознамо као браћу и сестре, да будемо у јединству и у љубави једни са другима, као једно у мноштву, а да то не бива кроз Христа Духом Светим. Стога је Тајна Цркве, уствари, тајна нашега сведочења о саборном искуству спасења и новога живота.
Анђели и арханђели су наши саслужитељи, сапутници и молитвеници, које у овом свету можемо сматрати својим узорима. Зато су многи манастири и храмови у нашој светој Цркви Православној посвећени светим архангелима и другим небеским анђелским силама.
То, дакле, јесте порука живота и вест о спасењу коју и ми добијамо данашњим даном, данашњим великим празником, славом овога нашега манастира посвећеног светим архангелима Гаврилу и Михаилу.
Честитам славу своме Преосвећеном брату владици Порфирију, са свим братством, свим поклоницима ове наше светиње и свима који широм света деле са нама данашњу празничну радост и благодарност Господу.
На многа и блага лета. Амин!“
После узнесене заамвоне молитве извршен је чин благосиљања славског жита и колача.