Слава храма Светих апостола Петра и Павла на Алмашком гробљу у Новом Саду
Евхаристијским сабрањем верних којим је, уз саслужење презвитерâ Владана Симића, Милоша Стојановића и Жељка Латиновића, началствовао протонамесник Бранко Ћурчин, данас је на Алмашком гробљу у Новом Саду, прослављен престолни празник храма Светих апостола Петра и Павла.
Дан раније, у навечерје Петровдана, у задужбини блаженопочившег епископа бачког Платона Атанацковића, служено је вечерње богослужење на којем је беседио протонамесник Бранко Ћурчин, и, између осталог, обраћајући се присутнима, рекао следеће: „Драга браћо и сестре, нека је сретно навечерје Петровдана, и нека је благословено ово наше сабрање којим прослављамо велике Божје ревнитеље, који су, у сваком животном смислу, пример труда и љубави за Божју ствар и сведочанство Васкрслога Христа.
Не зна се ко је већи – да ли Петар или Павле! Ипак, они су јединствен пример како треба ревновати и волети Христа.
Ове године дочекујемо славу на један изузетан начин, и стога морам да честитам оцу Владану што се потрудио се да напише књигу о овоме храму. То је велики благослов за све нас који овде служимо, за Нови Сад и нашу Цркву. Уложен је велики напор да се начини књига о овој цркви и њеном ктитору, владици Платону Атанацковићу. Свакако да отац Владан, који се потрудио и да овај храм изгледа овако лепо и богоугодно, није могао све, осим оних који су овде били служашчи, поменути у својој књизи, али зато нека Бог помене све који су се на било који начин у ову светињу уградили.
Нека вас Бог све благослови! Нека Вам је сретно навечерје великог празника, и да дâ Бог да се сутра сви на светој Литургији саберемо и сретнемо са живим Богом кроз свету Евхаристију и да се радујемо ради Христа Васкрслога, кога су свети апостоли Петар и Павле тако непоколебиво исповедали и сведочили…“
После литијског опхода и помена ктитору, служитељима и благоукраситељима Петропавлове цркве на Алмашком гробљу, извршен је чин благосиљања славског жита и колача који су припремили кумови овогодишње храмовне славе, презвитер Владан Симић, настојатељ храма, и његова породица.
Потом је отац Жељко Латиновић поучио све учеснике овог свештеног сабрања речима своје надахнуте беседе: „У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драга браћо и сестре, на данашњи празник Шесте недеље по Духовдану, дан у којем празнујемо Свете првоврховне апостоле Петра и Павла, желим, пре свега, да честитам куму, настојатељу овог светог храма, презвитеру Владану и његовој породици: госпођи Татјани и синовима Драгутину, Милану и Димитрију. 
Да Бог дâ да он и дом његов служе још много година у овом храму и свим храмовима наше свете Цркве.
Честитам и оцу Бранку, началствујућем на светој Литургији, који нас је молитвама својим узносио до престола Цара небеског и Трпезе Његове са које се данас нахранисмо.
Чули смо из Апостола и светог Јеванђеља, из повести о гадаринским бесомучницима, колико може бити достојанство човеково. С једне стране, ова двојица бејаху у крајњем понору у којем може људско биће да се нађе, јер, нажалост, отпавши од Господа постадоше сарадници нечастивог и сâми пали духови настанише се у њима, а, са друге стране, видесмо смо колика је сила и слава Господа који их је исцелио и одагнао духове поднебесја.
После исцељења, они су спознали шта је једино битно за човека и, не говорећи ништа, када су остали хтели да их отерају одатле, они су желели само да седе крај ногу Господњих и да буду у близини Његовој. А шта је друго и потребно човеку, него ли бити уз Господа? 
Управо то нам је рекао и свети апостол Павле, говорећи у трећем лицу, не желећи тиме ничим да покаже да је то његово дело или заслуга, да га је Господ удостојио да се нађе, како сам каже, не знајући да ли у телу или ван тела, на трећем небу, где виде славу Божју. Њега који је био прогонитељ Хришћана и који је мислио да службу Богу чини прогонећи Цркву Христову, Господ је призвао Себи, чиме се обистинила реч Господња да ће неки од последњих бити први.
И, ето, њега, који испрва није био близу Господа, и који је, можемо слободно рећи, био међу последњима, прослављамо у данашњи дан у нашој светој Цркви као првоврховног апостола, заједно са светим апостолом Петром који је, како чусмо из речи које је записао свети јеванђелист Матеј, први исповедио Христа као Господа.
На питање Господње шта људи мисле о Њему, ученици му пренесоше да једни кажу да је пророк Илија или Јеремија, други да је Месија, а трећи да он само заварава народ. А када их запита шта они мисле, Симон, син Јонин, иступи и посведочи оно што је неопходно да буде сведочанство свих нас, да бисмо, следујући светим апостолима Петру и Павлу, заједно са свима светим апостолима, ушли у живот Цркве и постали хришћани. Он је рекао, а дај Боже да и ми то исповедамо целога свога живота, сваким дахом, сваким кораком, и свим бићем својим: „Ти си Христос, Син Бога Живога!“
Прослављајући Господа и исповедајући да је он Син Бога Вишњега и Спаситељ света, призивамо благодат Духа Светога да буде са свима нама, молитвама светих првоврховних апостола и свих светих у све векове. Амин“.