О савесним пастирима и неодговорним портпаролима

ЕПИСКОП БАЧКИ ИРИНЕЈ

Импресиониран сам брзином којом је Његово Преосвештенство Епископ западноамерички Максим одговорио – за мање од једног дана – на мој коментар, насловљен „Опасни портпароли”, објављен 20. марта, а написан поводом његовог саопштења од 16. марта текуће године. Нисам, међутим, нимало импресиониран ни садржајем његовог муњевитог одговора под насловом „О питањима пастирским и портпаролским” ни онтологијом без етике која из њега провирује, па ни тоном и маниром његовог „дискурса”. Да укратко објасним! Читав одговор је уствари свесна замена тезâ: на моје суштинске примедбе епископ Максим не одговара или одговара делимично и селективно, а притом игнорише моја запажања о могућим крајњим последицама његових ставова. Добар део мога текста представљају и њему упућена питања, не само реторичка већ и стварна, срачуната на разjaшњење како еклисиолошко-канонских претпоставки његовог приступа теми тако и неизбежних закључака који из таквог приступа произилазе. Он та питања заобилази. Ваљда са небопарних висина својих богословских прозрења сматра да и не заслужују неки осврт. А ако их и узме у обзир, доживљава их као напад на њега и на његову еклисиологију. Читав његов методолошки поступак бих описао једним – помало грубим, али упечатљивим – поређењем, чији нисам аутор већ сам га чуо од других: коњ је четвороножна животиња, а зебра је слична четвороножна животиња, па из ових премиса закључујемо да у свом „наративу” можемо да говоримо час о коњу час о зебри, како нам кад одговара. Или, да узмем мало достојанственији пример: човек је, по Платону, „двоножно живо биће без крила”, а представник једне врсте из породице најразвијенијих примата њему је сличан и сродан, како физиолошки тако и еволуционо (ако је веровати „јединој научној теорији”), па их, већ по потреби „дијалога”, можемо повремено подвести и под заједнички именитељ. Укратко, како за себе рече један рашчињени и распамећени лажни „ревнитељ Православља”: „Вољ’ ти Драган, вољ’ ти Антоније!” 
Његово Преосвештенство у свом одговору преузима улогу невине жртве: он, ето, у оквиру своје службе, а за добро своје Епархије, упућује пастирско писмо својим епархиотима, кад, не лези враже, неочекивано, незван и неизазван, ниоткуд искрсава неки портпарол и ненадлежно интервенише, пренебрегавајући чињеницу да Епархија западноамеричка има законитог архипастира у личности епископа Максима, а не у његовој личности или, могло би се рећи, у једној портпаролској индивидуи која још није доспела до пуног личносног начина постојања и делања. Оваква интерпретација би била умесна и исправна кад би заиста била израз – или бар одраз – чињеничног стања. То, нажалост, није случај: није речени портпарол прозвао и напао владику Максима због његове нормалне архипастирске делатности у месној Цркви којој предстоји у име Христово и „на месту Христовом” него је покушао да се брани од његових прозивки и напада. По владици Максиму, наиме, епископ бачки злоупотребљава портпаролско послушање (на које није сâм себе поставио него га је изабрао Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве), те час „тврди” да је наша Црква „прекинула општење” са једном Православном Црквом, а час „сугерише” да то треба да учини. Ако такво приказивање неке личности (или бар индивидуе, односно потенцијалне личности) и њеног делања није ноторна неистина и „онтологија без етике”, онда ваистину не знам шта јесте. 
Најзад, у погледу тона и манира у изражавању једне комплетне личности на адресу једне индивидуе која тек треба да еволуира у личност, навешћу да ја, најблажим могућим речником за који сам уопште способан, на самом почетку свог реаговања наглашавам да ми је намера да само укажем на „неке нетачности и погрешне поруке” саопштења од којега је све почело. Заузврат, Преосвећени аутор одговора мене чашћава изразима и синтагмама попут ових: „далеко од истине”, „видовити бачки епископ”, „немогућа мисаона акробатика”, „недобронамерно и апсолутно неосновано”, „неупућени бачки владика”, „маштовити владика Иринеј” који „врши учитавање”, износи „низ оптужби, клевета и инсинуација”, говори „прокрустовски” и „без иједног ваљаног аргумента” о стварима које слабо познаје, а још мање разуме,  приписује „неке сасвим друге намере”, „учитава непримерене конотације”, говори речником који „обилује ad hominem заједљивим провокацијама” и тако даље. Али на крају, и поред свега тога, а на срећу дотичног јада од портпарола, он, Епископ западно-амерички, смиреноумно и великодушно, такорећи кенотички, опрашта му, „као и много пута до сада”, и овај „жалосни (ис)пад”. На све ово имам само једну мисао: о теологијо, о духовности, о онтологијо, о истино-љубивости, о расудљивости и трезвености, како ти је име ако не Максим? Напомињем да овде не „учитавам” светог монаха Максима, Исповедника Православља из далеке прошлости, него нашег савременика и саплеменика, а свог сабрата и саслужитеља, епископа Максима, такође исповедника, али исповедника много тога и много чега. 
Проблем неопштења међу Православним Црквама, нажалост, постоји, и то не само између Фанара и Москве него и између Антиохије и Јерусалима, а на самој ивици је и питање општења између наше, Српске Православне, Цркве, и Румунске Православне Цркве, због сталног и све безобзирнијег упадања ове последње у канонски простор наше Цркве, у епархије тимочку и браничевску. Никакав портпарол не измишља тај проблем, а ниједан епископ, па ма то био и прогресивни епископ западноамерички, не може га превидети. Њега треба решавати саборно, свеправославно, а не на основу измишљених ексклузивних права и повластица само једне помесне Цркве, Цркве цариградске. Ево и последњег – бар засад – питања сабрату епископу Максиму у вези са преписком нас двојице: ко је канонски исправан српски епископ, он или ја, и то не са мога него са цариградскога становишта? Ево о чему се ради! После страшне „малоазијске катастрофе” и изгона свих православних Грка из турске државе двадесетих година прошлог века (осим оних у самом Цариграду, које су Турци насилним путем изгонили касније, у неколико таласâ), тадашњи васељенски патријарх Мелетије Метаксакис, иначе члан једне моћне слободнозидарске ложе, а неко време и патријарх александријски, и архиепископ атински, самоуверени „реформатор Православља” и организатор такозваног свеправославног конгреса у Цариграду 1923. године, „предобрасца” за исто толико „свеправославни” сабор на Криту у наше дане, виновник првог великог раскола у савременом Православљу услед његовог непромишљеног и самовољног увођења такозваног новог календара, претеча патријарха Вартоломеја по односу према сопственој многобројној и верној духовној деци, православним Русима, лансирао је дотад непостојећу теорију (у цариградским патријаршијским издањима из 1921. још је нема, како запажа Сергије Троицки) о наводном превасходству „Васељенскога Трона” над свим осталим аутокефалним Православним Црквама и о његовом ексклузивном праву на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене. Тада је формулисано савремено фанариотско тумачење смисла 28. канона Четвртог васељенског сабора, који се односи на јурисдикцију над „варварским областима”. То тумачење не прихвата нико, буквално нико, од релевантних савремених православних канониста у другим помесним Црквама, а нема га ни код најбољих византијских канониста, Аристина, Зонаре и Валсамона. Не мора по овој ствари мој млађи сабрат, епископ Максим, да верује мени, безначајном портпаролу, не мора ни добром старом Никодиму Милашу, не мора ни руско-
-српском канонисти Сергију Троицком, али, за име Бога, нека верује бар епископу Атанасију Јевтићу, преводиоцу и данас бесумње најбољем православном коментатору светих канона! 
Да се разумемо: нисам ја „антифанариот”, као што нисам ни „филофанариот” по сваку цену, што су ми иначе многи „учитавали” и „спочитавали”. Једноставно, верујем и знам да, колико год да нам је мио Платон (читај: Фанар или, још боље, наша Црква Мајка), милија нам је истина. Цариград ни по ком основу, па ни по слову и духу 28. халкидонског канона, нема никакво посебно право, а поготову нема искључиво право јурисдикције над такозваном православном дијаспором. Али Цариград, Константинопољ, Фанар, Истамбул – како већ ко воли – не само да упорно негује и развија теорију Метаксакиса, Атинагоре и прочих него ју је, на врло перфидан начин, применио на скорашњем Критском сабору. Та теорија, наиме, подразумева да једини прави и канонски епископи у дијаспори јесу њихови епископи, а сви остали, из било које јурисдикције, само су њихови викари или, ако им је то испод части, онда су, до даљњега, толерисани уљези, а не прави епархијски архијереји. У оквиру оваквих схватања, делегација Васељенскога Трона је на Критском сабору, једнострано и самовољно, кришом од свих, изменила титуле архијерејâ помесних Цркава у дијаспори: само њихови архијереји су епископи немачки, аустријски, француски и тако даље, а остали, из других помесних аутокефалних Цркава, јесу епископи непознатог идентитета и статуса, па их стога називају епископима „у Аустрији”, „у Немачкој”, „у Аргентини” и тако даље, дакле без титуле, без епархије. Тако су, без саборске расправе и одлуке, само представници Цариграда, Константинопоља, Фанара, Истамбула – како већ ко воли – означени као епископи ове или оне области, а сви други као гостујући епископи у овој или оној области. Тако је и наш епископ Максим означен као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији”, а не као пуноправни епархијски епископ западноамерички Српске Православне Цркве, али му то није било сметња да, за разлику од огромне већине присутних српских епископа, њих двадесет, стави свој потпис под документ по којем он сâм јесте само толерисани неканонски „епископ у Западној Америци”. У знак захвалности, он је убеђени – готово професионални – апологет фанариотских експеримената и црквено-нецрквених иницијатива. Аферим! По други пут питам и себе и друге: чега је, пре свега, заговорник и чији је гласноговорник – илити портпарол – Преосвештени велеучени господин Максим Васиљевић?