Литургијом коју је служио Патријарх српски Иринеј настављен рад Сабора на Криту
Светом Литургијом у манастиру Пресвете Богородице Одигитрије, коју је данас, 22. јуна 2019. г., Његова Светост Патријарх српски Иринеј служио са Архиепископом охридским Јованом и Епископом шумадијском Јованом, у свештеном присуству господе Патријараха: васељенског Вартоломеја, јерусалимског Теофила и румунског Данила, Архиепископа прешевског Растислава, бројних делегата и народа Божјег, Свети и Велики Сабор је наставио рад, прионувши на докумената посвећена темама дијаспоре, аутономије и поста.
У изворном хришћанском духу братске љубави и међусобног поверења, призивањем благодати Духа Светог за просветљење у бављењу темама са којима се живот Православне Цркве најозбиљније суочава у савремено доба, Сабор је данашњим заседањем наставио и завршио јучерашњу дискусију о садржини документа о православној дијаспори као једном од кључних животних аспеката Православља у савременом свету, при чему су такође разматрана још два документа: о црквеној аутономији и начинима њеног проглашавања, као и акт о важности поста и његовог држања данас. Иако су сва три документа темељно припремана током дужег периода, и овога пута су се под сводовима простране дворане Православне академије одвијале опсежне конструктивне дискусије са предлозима за побољшање њихове садржине.
Тако, на пример, документ о православној дијаспори ‒ који је, с обзиром на чињеницу да велики део православног света живи у земљама које испрва нису биле обухваћене територијама древних патријаршија, те да на тим просторима данас истовремено егзистира више епископа различитих помесних Цркава, са озбиљним разлогом уврштен у саборска акта и за заседање коначно спремљен током Четврте предсаборске конференције у Шамбезију јуна месеца 2009. године ‒ сада прецизније излистава области у којима живот православне дијаспоре треба да буде регулисан; то би, дакле, биле: 1) Канада, 2) Сједињене Америчке Државе, 3) Латинска Америка, 4) Аустралија, Нови Зеланд и Океанија, 5) Велика Британија и Ирска, 6) Француска 7) Белгија, Холандија и Луксембург, 8) Аустрија, 9) Италија и Малта, 10) Швајцарска и Лихтенштајн, 11) Немачка, 12) Скандинавске земље (изузев Финске) и 13) Шпанија и Португалија. Сагласно еклисиологији и предању Православне Цркве, али и са жељом да буду уважени историјски и пастирски разлози због којих у овим областима није могуће одмах и потпуно применити изворну православну праксу постојања једног епископа у једном месту, одлучено је да до стицања одговарајућих услова на тим просторима буде примењено прелазно решење у виду епископских сабрања свих канонски признатих епископа, који укључивањем у ову институцију неће престати да припадају својим канонским јурисдикцијама, нити ће престати да делују у оквиру њих.
Сагласно духу саборске критике (мада не и званичне осуде) етнофилетизма, и то не само као начина организовања црквеног живота у националним оквирима, него и као могућности за опасност од заснивања хришћанског идентитета на превасходно националној припадности, задатак и одговорност епископских сабрања требало би да буде превасходно усмерен на пројаву јединства Православља, што значи на развијање заједничког деловања православних ради њихових пастирских потреба, заједничког наступа спрам инославних и других, заједничког неговања богословске науке, црквеног образовања и другог. Како је документом предвиђено, детаљи рада епископског сабрања биће регулисан посебним правилником.
Непосредно за дискутовањем садржине документа о православној дијаспори, рад Светог и Великог Сабора је настављен читањем и разматрањем докумената о црквеној аутономији и држању поста. Тако су, на основу акта који је донет на Петој припремној конференцији у Шамбезију децембра месеца 2009. године, најпре истакнути еклисиолошки, канонски и пастирски аспекти установе аутономије, да би непосредно потом, на путу ка једногласној формулацији јединственог православног става о овој теми, на уобичајен начин били изнети и важни предлози. У ишчекивању усвајања овог документа, чије је дискутовање покренуло низ значајних теолошких увида на темељне теме значења, садржине и различитих облика установе аутономије, као и на комплексније аспекте односâ аутономне према матичној аутокефалној Цркви и другим аутокефалним Црквама, поготово на процедуру остваривања аутономије у конкретним животним околностима, поменути су важни примери из (новије) историје Православне Цркве, међу којима је посебна пажња председавајућег и присутних обраћена на случај Православне Охридске Архиепископије, односно раскола који већ деценијама постоји на просторима Републике Македоније и због тога вишегодишњег, неправедног утамничења Његовог Високопреосвештенства Архиепископа охридског Јована.
Поподневном сесијом, током које је дискутована тема поста, односно његова актуалност у савременој православној егзистенцији, завршен је данашњи рад Светог и Великог Сабора. Као и када су претходно разматрани документи у питању, то су и овога пута изнети снажни аргументи у прилог теме која је релевантна у животу православних хришћана, међу којима су посебну пажњу привукли предлози делегације Српске Православне Цркве, предвођене Патријархом српским Иринејем. Промишљања Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија и Епископа бачког др Иринеја као истакнутих сарадника Његове Светости, затим Епископа браничевског др Игњатија, Епископа захумско-херцеговачког др Григорија и Владике западноамеричког др Максима, нарочито су допринели квалитету саборске дискусије на тему поста, посебно о нијансама његове разноликости у погледу дужине, садржине и повезаности са литургијским животом Цркве. Заједно са документима о дијаспори и аутономији, очекује се да до краја заседања Светог и Великог Сабора буде усвојен и саборски акт о важности поста, који је претходно усаглашен на Петој предсаборској конференцији у Шамбезију децембра месеца 2015. године.
текст: др Владан Таталовић
фотографије: ђакон Александар Секулић
