Сећања преживелих у логору Шарвару

Преживели заточеници злогласног логора у Шарвару састали су се у уторак, 8. децембра 2015. године, у Културном центру Новог Сада, да би са присутним Новосађанима поделили своја сећања на патње које су у том логору доживели током Другог светског рата. Сусрет је уприличен дан после отварања изложбе у част епископа бачког Иринеја Ћирића, а поводом 60 година од упокојења овог великог подвижника и многострадалог родољуба.

Заслугом епископа Иринеја из мађарског логора Шарвар размештено је по Епархији бачкој око 2.800 деце и 180 мајки са одојчадима, а у Новом Саду је основана Епархијска дечја болница за лечење деце која су у овом логору оболела од туберкулозе. Касније је Владика радио на спасавању одраслих из логора Шарвар и на њиховом респоређивању по домовима његових епархиота.

Присутне у Културном центру Новог Сада је поздравила мр Гордана Петковић, виши кустос историчар Музеја Града, која је похвалила труд Епархије бачке у тренуцима када је напаћеном народу хитно требало пружити помоћ. Епархија бачка је била одлично организована, искористила је све своје материјалне и људске ресурсе да би збринула интернирце из „Шарвара“, нарочито децу до 15 година и распоредила их по српским кућама у Бачкој, подсетила је госпођа Петковић.

Услови у логору су били изузетно тешки, сведоче преживели логораши, па је било много оболелих. У пролеће 1942.године, након што је мађарска Влада одобрила контакте између Новосађана и интернираца у Шарвару, покренута је акција избављања деце из логора.

Осамдесетдеветогодишњи Јован Дејановић провео је годину дана у Шарвару и он истиче да су његова сећања јако тужна на тај период када су, и деца и старци, умирали под разним околностима у најзлогласнијем логору у Мађарској.

Исхрана је била посебан терет и несрећа за свакога у логору, сећам се чорбе која је била прављена од кравље, сточне репе, а ако се задеси да добијемо сочиво, верујте, било је више песка него сочива, сведочи господин Дејановић.

Сличних сећања је и Јоже Видич, који је за ову прилику и сусрет у Новом Саду, допутовао из Словеније. Он истиче да је Српска Православна Црква збринула све који су долазили вагонима у Бачку. Конкретно, овај преживели логораш био је, као осмогодишњак, збринут код породице Миросављев, у Сивцу. Господин Видич наводи да је много година касније посетио логор Шарвар, и тамошњи споменик, где је на плочама исписано да је у том логору страдало 752 људи, од тога је било више од 415 деце млађе од 15 година.     

Истичући да су њена сећања на Шарвар веома слаба јер је била петогодишња девојчица када је доведена у логор, Драгица Чанџић је рекла да се често и једино сети своје мајке, оца и браће.  Мајка ми је из њедара вадила и давала парче сувог хлеба који она није јела да бих  ја имала, казала је госпођа Драгица.

Коста Хаџи је рекао да је епископ Иринеј Ћирић послао допис свим парохијама у Бачкој, да свештеници капацитирају људе и да виде ко ће да прими децу и старе. Водило се рачуна да чланови једне породице буду распоређени што ближе једна другој, присећа се господин Хаџи, наводећи да је његова породица примила двоје деце, док је других двоје збринуто у Ковиљу и Роткварији. Коста Хаџи је син доктора Косте Хаџија, који је владици Иринеју Ћирићу помагао у спровођењу хуманитарне акције спасавања деце из логора у Шарвару.

Преживели логораш Никола Коларов, данас учитељ у пензији,  давне 1941. године је доведен као двогодишњак у Шарвар, логор у ком је био, како сам каже, измучен од глади и на ивици смрти. У акцији спасавања из логора у Мађарској, доспео је у Ковиљ, где је захваљујући указаној бризи лекара, успео да се опорави.

Госпођа Гордана Петковић је захвалила присутнима у Културном центру Новог Сада, преживелим логорашима из Шарвара, на љубави и труду да поделе своја сећања са Новосађанима, да оживе на тренутак сећање на једну од најужаснијих, али у исто време најплеменитијих прича у историји Новог Сада.