Интервју, перформанс или некромантија у Музеју Николе Тесле?

Значајну пажњу српске јавности је изазвало објављивање фотографије којом се, у музеју Николе Тесле у Београду (тачније у просторији где се налази урна са кремираним остацима српског генија), потврђује присуство особа склоних, у најмању руку дискутабилним, спиритуалним праксама.

Подсећања ради, Теслино интелектуално наслеђе било је и раније предмет интересовања секти. Наиме, представници јапанског култа Ом Шинрикјо (AOM Shinrikyo, који и данас постоји и делује под називом ALEPH), почетком деведесетих година су добили приступ архиви овог музеја. У то време, медији су „с поносом“ пренели вест о „заинтересованости Јапанаца за интелектуално наслеђе српског генија“. Свега пар година касније, припадници ове секте извршили су језиви терористички напад у токијском метроу бојним отровом сарином, како би изазвали „почетак Апокалипсе“. Од тада па до данас, појавили су се и разни други опсенари и „магови“, с идејама о „Теслиним светлосним формулама“ и разним другим езотеријским доктринама за које су (безуспешно) тражили покриће у идејама српског генија и осведоченог православног хришћанина. Чак је отворено и неколико „духовних центара“ којима је наденуто Теслино име, иако је њихова делатност, по правилу, понајмање заснована на науци.

Недавно су у јавности отпочеле и дискусије по питању премештања посмртних остатака Николе Тесле из музеја на примеренији простор. У јеку тих кампања, у медијима су објављене фотографије које је са интернет профила познате београдске водитељке пренета у оквиру „фејсбук“ групе „Хипнотерапија“.

Међу оправданим реакцијама објављен је кратак ауторски чланак Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског г. др Порфирија, на интернет презентацији Српске Православне Цркве, којим указује на, најблаже речено, непримерене активности које се дешавају у Музеју Николе Тесле у Београду, пред посмртним остацима великог научника. Невероватном брзином ова реакција је изазвала бујицу антицрквених коментара у појединим медијима, покушавајући да докажу недоказиво. За групу младих људи који испод урне седе у медитативном „лотос положају“, једни тврде да „обављају интервју“, други да је у питању „уметнички перформанс“, трећи да је то „део некаквог фестивала“, „уметнички хепенинг“, а вероватно ће се појавити још нешто маштовитије.

Као професор Пастирске психологије, др Порфирије је један од најпризнатијих европских стручњака за окултне и тоталитарне секте и култове. Његовим непосредним или посредним ангажовањем из окултног кошмара је спасен не мали број људи, и то не само у Србији.

Осим прве фотографије (објављене у штампаним медијима), на профилу познате београдске водитељке доступна је још једна фотографија, снимљена у истом контексту.

На сликама се види „медитација“ са евидентним присуством спиритизма па и некромантије (које у контексту источњачких религија често представљају „пожељне“ или макар „уобичајене“ „духовне праксе“). На профилу на који је слика изворно постављена догађај је назван „Guided fantasy interview "passing trough Zero"“ (Разговор вођен фантазијом – пролазак кроз „нулту тачку“), а затим су наведена имена учесника. Савремено секуларизовано друштво често не познаје и не признаје „границе духовности“ – практично, у складу са речима светог апостола Павла „све ми је слободно, али ми није све на корист“. Нажалост, секуларни свет се понаша у складу с првим делом Павлове изјаве, док други део исувише често заборавља.

Има ли места оваквим „духовним подухватима“ у нашим музејима? Може ли се у оквирима било које државне институције оправдати ова некромантија („магијско обожавање мртвих“) и спиритизам („покушај комуникације с душама преминулих“)? Какве везе имају езотерија и источњачке медитације са српским научником Николом Теслом и његовим посмртним остацима који су, крајње непримерено, изложени као својеврсни „музејски експонат“?

Постоје различити „предмети медитације“ – понекад се мисли усмеравају ка некаквој безличној „божанској форми“; у другим случајевима, ка „гуруу“ (духовном учитељу који се у источњачким религијама углавном сматра „еманацијом божанства“); такође, усмеравају се и ка одређеним „божанским истинама“ или „философским концептима“, као и личним духовним искуствима и доживљајима стварности. Као што су аутори слика и самог „перформанса“ и сами написали, неодвојива компонента овакве духовности (која је усмерена ка смрти, а не ка животу) јесте машта или фантазија, која помаже уласку у медитативни занос и наводној комуникацији са духом преминулог српског генија. Међутим, с правом се може рећи да за већину Срба и других верника са ових простора овакви призори представљају увреду, док злоупотреба државних установа од стране разних група сектног карактера представља својеврсну травестију, коју би требало окончати применом закона који оваква понашања инкриминишу.

Информативна служба Митрополије загребачко - љубљанске