Интервју Епископа далматинског Фотија за новосадски „Дневник“

1. Да ли сте задовољни реаговањем хрватске државе на напад богослова у Кистању? Да ли је било разговора и о неком додатном обезбеђењу манастира или мислите да за то нема потребе?

Полиција је релативно брзо стигла на место напада, а то је средина пута између манастира Крке и Кистања. Пошто је повређено више наших ученика, позвана је и хитна помоћ. Неким ученицима лекарска интервенција је учињена одмах, а неки су морали бити превезени до болнице у Книн или Шибеник. У Шибенику, на хируршком оделењу завршио је ученик четвртог разреда Милан Симанић, пошто му је неким предметом поломљен нос. Он је тренутно на кућном лечењу. Други ученици који су завршили са масницама и лакшим озледама сада су, хвала Богу, већ на настави. Од дана овог трагичног догађаја 17. марта (врло симптоматичан датум -  датум деветогодишњице мартовског погрома Срба на Косову) приметно је појачано присуство полиције. Изречена је и тзв. прва мера полицијског обезбеђења – забрана хулиганима да на један километар прилазе манастиру Крки. То је свакако добро у овом тренутку. Ми се уз то надамо у помоћ Божију и молитве наше Цркве.

2. На жалост, ово није први инцидент такве врсте, напротив. И у нашем прошлом разговору рекли ми сте да до њих долази углавном када се у медијима отворе нека осетљива питања, заоштри ситуација... Како све то утиче на младе богослове?

Да, ситуација у Хрватској је тренутно препуна тензија - политичких (предизборних), па чак и спортских. У мају ове године су локални избори у Хрватској и политичке партије се боре за превласт. Оно што је за нас Србе веома лоше јесу изјаве десничарских партија у којима се осећа жал за „старим добрим временима“ када се није постављало питање ћирилице у Хрватској, нити било каква друга права српске заједнице. У тим „црнокошуљашким“ изјавама предњачи гђа Ружа Томашић, која је рекла да је „Хрватска само за Хрвате, а да су сви други гости“. Управо та Хрватска треба за два–три месеца да постане пуноправна чланица Европске уније. Сутра је фудбалска утакмица између Србије и Хрватске. Тим поводом се дуже времена ствара наелектрисана атмосфера, која је већином за нас негативна. Наши богослови о многим овим стварима нису упознати, али, на жалост, сносе последице. Ето, били су ни криви ни дужни жртве бруталног напада од стране њихових вршњака, који су, на жалост, задојени верском и националном мржњом.

3. Једна од мисија и манастира и Богословије је утицај на повратак нашег народа који је морао да напусти те просторе, јер, како сте ми објаснили, пуно значи „када људи виде да свештеници и деца могу да живе овде”. Но, након напада на богослове ипак сте запитали: „Да ли можемо овде живети, да ли могу деца остати овде, шта ће бити сутра?” И заиста, шта ће бити сутра? Страхујете ли за будућност и манастира и Богословије?

Ситуација је веома сложена, не само због овог догађаја у Кистању, већ и више од тога. Ми смо у последње време имали много пута провале у православне цркве: у Коњевратима код Шибеника, у цркву Светог Георгија у Книну, а ни наша гробља нису поштеђена вандализма. Све то, наравно, негативно утиче на нас, на свештенике и наш мученички народ који се вратио на просторе Далмације. Овде Срби, по сведочењу византијског историчара Константина Порфирогенита, живе од седмог века и нису на овим просторима никакви уљези, нити новодошљаци (дођоши). Број Срба се у Далмацији знатно повећао у периоду раног средњег века, а посебно у доба османлијских освајања. Тада су под притиском турског зулума бројни Срби, највише из Босне, нашли уточиште у Далмацији.

Наш манастир Крка је подигнут у 14. веку (1345. године), а ктиторка овог манастира је била Јелена Шубић, рођена сестра цара Душана. Богословија при манастиру Крки је основана 1615. године, и ускоро ћемо, ако Бог да, прославити четири стотине година од оснивања овог богословског училишта. Тако дубоки темељи и богата историја на овим просторима требало би да буду гарант будућности и опстанка српског народа на овим просторима. 

4. Како уопште тече повратак нашег народа на просторе Епархије? Враћају ли се људи или, напротив, и даље одлазе?

Значајнији повратак Срба је стао већ негде 2002. и 2003. године. Он је сада спорадичан и препуштен је личној иницијативи појединаца. Многе куће наших људи у Далмацији су обновљене, али нико у њима не живи. Људи не могу да се врате и да живе само од ваздуха, будући да немају изворе за своју егзистенцију. Једноставно, немају адекватан посао од кога би могли да преживе они и њихове породице. Сматрамо да би матична држава Србија морала много више да се укључи у решавање ових проблема и да помогне повратак оних људи који су за то заинтересовани, а таквих још има, хвала Богу. Да ли ће тако бити, не знам, али тако би требало. Надамо се да ће и улазак Хрватске у Европску унију крајем јула 2013. године помоћи повратку нашег народа, јер ће се тиме створити економски предуслови за живот. То би многима могло помоћи да се врате, јер ће коначно моћи да оставре економске услове заживот. Уз то, веома је битно нагласити да наши људи првенствено треба да имају слободу за живот и права која им демократске државе гарантују. 

5. Какав је Ваш став према скором уласку Хрватске у ЕУ? Хоће ли тај корак помоћи Србима који ту живе да се коначно изборе за нека своја права која су им сада ускраћена или до њих тешко долазе, попут употребе ћирилице или паритетне заступљености у институцијама и јавним службама?

Већ сам претходно делимично одговорио на ово питање. Повратак ћирилице у општине које имају више од 33% православних Срба је ствар коју прописује хрватски Устав и закони ове земље. Према томе, држава је сама у обавези да то спроведе. Постоје, међутим, извесни људи и извесне групе – удруге људи којима то не одговара. Они се постављају изван и изнад владајућих закона Републике Хрватске. Због тога често покушавају да „демократијом улице“ наметну своје ставове и мишљења којима је једини квалитет неограничена и безмерна мржња према Србима (сада Србима, а сутра према ко зна коме). Хрватска држава је у овом смислу сама на испиту. Да ли ће га положити, остаје нам да видимо. 

6. Докле се стигло са обновом храмова СПЦ на простору Епархије далматинске, као и повраћајем црквеног блага? Знам, рецимо, да још увек није завршена ризница у манастиру Крки...

Обнављамо, хвала Богу, доста цркава и скоро све наше манастире. Светиње су места која треба да окупљају Србе, јер је тако било  кроз историју. Наравно да бисмо могли урадити и више и боље. За то је потребно да се сви укључимо. Кад кажем сви, мислим поред нас, Цркве и српске заједнице, да се укључи матична држава и српска дијапосра. Знамо да то није једноставно, јер ми Срби често падамо на испиту јединства и међусобне бриге. Партијски дух је потпуно разорио наше народно биће. Њега још једино Црква мало чува. Последице раслојености и нејединства нашег народа сви осећамо, а посебно ми који смо мањине у другим државама. 

7. Очекујете ли да би папа Фрања могао да успостави нове мостове између римокатолика и православних? Мислите ли да би он могао бити први папа који ће посетити Србију?

Прве изјаве папе Франциска су охрабрујуће. Самарјанска брига за малог човека и сиротињу треба да буде и јесте брига саме Цркве. Требало би да буде и државе. Сви смо уморни од негативних догађаја и збивања. Очекујемо позитивне ствари од новог папе Франциска, Епископа Рима. Међутим, ипак нисмо склони еуфорији, нити прераном одушевљавању. Дела сведоче о сваком човеку, па и о римском папи. Видећемо, за надати се добру. Што се тиче евентуалне посете римског папе Србији, то не знам. То питање је у надлежности Светог Архијерејског Сабора и државе Србије.