Цариградска Патријаршија демантује неистине које у јавност лансира расколничка верска организација у БЈР Македонији

Као што преносе медији, поглавар расколничке организације у БЈР Македонији, архиепископ Стефан, изјавио је да је у Софији, приликом сахране блаженопочившег бугарског патријарха Максима, имао „неформални сусрет” са Васељенским Патријархом Вартоломејем и да му је Васељенски Патријарх рекао како ће „подржати процес признања Македонске Православне Цркве”. Нажалост, ова изјава је само најновија у предугачком низу неистина које у јавност неуморно лансирају архиепископ Стефан и његови послушници и сарадници. Поводом те заиста бестидне изјаве Свети Синод Цариградске Патријаршије издао је 12. новембра саопштење за јавност које преносимо у целости.

Саопштење Светог и Свештеног Синода

Одговарајући на медијску вест из Софије, Васељенска Патријаршија изјављује следеће:

1. Његовој Светости Васељенском Патријарху г. г. Вартоломеју пришао је и у светом олтару саборнога храма светог Александра Невског поздравио га г. Стефан који се представља као човек који је на челу скопске Цркве. Њему је Патријарх пожелео да се по њиховом питању нађе решење које ће их увести у стање каноничности.

2. Његово Блаженство Патријарх српски г. Иринеј, који је стајао у близини Васељенског Патријарха, придружио се Васељенском Патријарху у тој жељи.

3. Никакву изјаву у вези са овим Васељенски Патријарх није дао средствима извештавања за време свога дводневног боравка у Софији.

Ово саопштавамо ради васпостављања истине.

У Патријаршији, 12. новембра 2012.

Из Генералног секретаријата Светог и
Свештеног Синода

* * *

Шта рећи после овога кристално јасног саопштења? Ограничићемо се на неколико чињеница.

1. Саопштење није „појашњење” Стефанове изјаве, како тврде скопски медији, његови очигледни конкуренти у истинољубивости, него је дато „ради васпостављања истине” и представља изричити деманти једне јавно изречене неистине. Значење грчке речи апокатастасис је јасно и недвосмислено.

2. Заиста запањује лукава вештина са којом је мудро и добронамерно формулисана жеља да се изнађе пут и начин за увођење стања каноничности преиначена у „подршку процесу признања” расколничке структуре, без њеног покајања и без било каквих услова и ограничења.

3. Васељенски Патријарх – као ни други источни патријарси, као ни архиепископ атински – никада, ни приватно, акамоли званично, не употребљавају синтагму „Македонска Православна Црква” него једино и искључиво израз скопска Црква у протоколарним, идејно неутралним текстовима, баш као што је случај са овим саопштењем, или израз скопски раскол у текстовима који изражавају еклисиолошку оцену или црквено-правни став.

4. У овом оквиру пажњу заслужује чињеница да вођу раскола Васељенска Патријаршија не назива ни архиепископом охридским ни митрополитом скопским, а поготову га не назива „македонским”. Зна се, наиме, кога и Васељенска Патријаршија и све помесне Православне Цркве познају и признају као Архиепископа охридског и Митрополита скопског – то је онај јерарх који, на тражење расколничке јерархије, болестан чами у затвору, у нељудским условима, и подноси гоњење каквог нигде нема још од Стаљинових времена.

Штавише, у саопштењу цариградског Синода он није назван ни просто архиепископом, што он иначе јесте без обзира на његов неканонски статус и што би био минимум у једном аксиолошки уздржаном обраћању. Напротив, врло строго и прецизно, без коришћења еуфемизама и дипломатски „коректних” фраза, означен је као „господин Стефан” који се представља (ферóменос у изворном тексту саопштења) као онај ко се налази „на челу скопске Цркве”.

5. Најзад, учтиви отпоздрав на нечији поздрав прогласити за изјаву – ни то не може свако. Васељенска Патријаршија одлучно уклања сваку недоумицу: никакве изјаве није ни било.

Оно што је било јесте лепа реч и добра жеља која сведочи о савести и одговорности првог епископа православне васељене, као и о савести и одговорности нашег Патријарха, који је на лицу места поновио исказану лепу реч и добру жељу. Сведочи, нажалост, и о стању црквене свести и хришћанске савести, као и о вапијућем дефициту одговорности, код онога ко својим неистинама успева само то да испровоцира овакав деманти.

Још једна напомена: исти човек, архиепископ Стефан, као и његов портпарол, тврди да је њихова Црква већ четрдесет пет година аутокефална и да то што самопроглашена аутокефалност није призната није њихов проблем него проблем Цркава које је не признају и тиме сведоче о својој незрелости (sic!). Питамо и питамо се: ако тако мисле, зашто онда стално салећу и Српску Православну Цркву и друге Православне Цркве да им се удели признање? Јер, ваља запазити да они никад не постављају питање канонског решења него увек изјављују да под решењем подразумевају само безусловно признавање канонског пуча који су њихови претходници и учитељи извршили 1967. године.

Њима јединство Цркве није циљ по себи.  За разлику од њих, канонској Охридској Архиепископији јесте. За тај свети циљ канонски Архиепископ плаћа здрављем чамећи у тамници. Ту се показује духовна провалија која дели Цркву од раскола. То је једино реално питање у читавом замешатељству које намеће болна и тужна стварност постојања раскола, ма где он постојао и ма каквим псеудоразлозима био мотивисан.

Sapienti sat – паметноме доста!

Епископ бачки др Иринеј