Министарство верâ или Канцеларија за сарадњу са Црквама и верама – непотребна дилема
Изјава мандатара Владе Србије, г. Ивице Дачића, о оснивању Канцеларије за сарадњу Владе Србије са Црквама и верским заједницама изазвала је код једног угледног јерарха наше Цркве одређено неразумевање. Чуо се и коментар да ће се то негативно одразити на неке од виталних елемената верског живота.
Изнета је помало невероватна теза – не само за теологе – да је Министарство вера (ваљда: causa per se) институција која осликава „значај Цркве као чувара основних вредности једног народа, једне државе...“, при чему аутор те тезе и не живи у држави о чијим институцијама износи критичке примедбе, a у држави у којој живи не може ни да сања ни о „верској комисији” из Брозове ере, акамоли о неком европском и демократском моделу из ове области.
Морамо истаћи да се овде, свакако, ради о неразумевању, веома уско фокусираном и једностраном сагледавању проблема, како у погледу до сада постигнутих решења, тако и у погледу концепта који ће бити примењен.
Из тог разлога, осећам обавезу да, са своје стране, дам своје виђење ствари.
1. Сви темељни закони и подзаконска акта која регулишу однос државе и друштва са Црквама и верским заједницама (Закон о Црквама и верским заједницама, Закон о реституцији имовине Црквама и верским заједницама, Уредба о организовању и остваривању верске наставе, Уредба о вршењу свештеничке службе у Војсци Србије) донети су у претходном периоду. Сматрамо да је сада нужно, кроз једно ефикасно и потпуно оперативно тело, учинити све што је потребно да се донета решења, у сарадњи са Црквама и верским заједницама, до краја спроведу у пракси.
2. Министарство верâ, као самосталан државни орган, укинуто је у мандату претходне владе и сведено на ниво секретаријата. Примећујемо да се тада актуелни критичар није огласио.
3. Министарство вера, као самосталан орган, не постоји нигде, ни у једној савременој европској држави, укључујући и Републику Српску као државни ентитет, па и Црну Гору, међународно познату као Монтенегро, а у исламском свету као Карадаг.
4. Укључивање ресора верâ у други ресор – постојала је опција укључивања у Министарство културе, информисања, дијаспоре и вера – због сложености процедурâ свакако не би задовољило ни критичара садашњег решења.
5. Сви, укључујући и високе представнике Цркава и верских заједница, морају прихватити чињеницу да је због економске кризе, која ће бити све тежа, била оправдана стратешка одлука и предизборно обећање свих политичких снага у Србији о рационализацији система државне управе.
Имајући у виду то да су мандатар и сви који ће чинити нову Владу Србије показали апсолутно добру вољу и намеру да се ангажују на афирмисању верских слобода и унапређењу сарадње државе са Црквама и верским заједницама у свим областима од јавног интереса, уверен сам да ће будућа пракса у потпуности демантовати критичара предложеног решења, а да ће Канцеларија Владе Србије за сарадњу са Црквама и верским заједницама битно допринети изградњи конструктивног и сарадничког односа државе Србије са Српском Православном Црквом и осталим традиционалним Црквама и верским заједницама, при чему се подршка Србије неће ограничавати њеним данашњим границама, понајмање ће пак бити ускраћена Цркви у Црној Гори, међународно познатој као Монтенегро, а у исламском свету као Карадаг.
Епископ бачки
Иринеј