Епископ Иринеј: Беседа изговорена после парастоса на Алмашком гробљу, 23. априла 2012.
Христос воскресе, браћо и сестре!
Сабрали смо се, ево, ове године, на овоме месту, пред часним Крстом на крају нашег старог Алмашког гробља, да саборно, из једних уста и једнога срца, узнесемо Господу молитву за покој душâ првих жртава мађарске окупације овде у Бачкој и у Барањи, жртава које су седамдесет пуних година прећуткиване, па смо, нажалост, чак и ми, у оквиру наше Црквене општине новосадске и Епархије бачке, пропуштали прилике да их посебно поменемо.
Пажња је била усредсређена углавном на жртве Рације. Наравно, то и јесте најстрашнији злочин који се десио у Бачкој у периоду окупације од 1941. до 1945. године, али ни оне претходне жртве, које су биле увод у жртве Рације, ни све остале жртве до краја окупације не смемо заборавити. Изражавам јавну захвалност свима онима који су вратили из заборава овај датум и саопштавам да ће убудуће, ако Бог дâ, наша Епархија, заједно са Црквеном општином новосадском, увек половином априла организовати подушје за прве жртве, оне из априла 1941. године. Оне нису малобројне – само у Новом Саду њих око пет стотина, а у читавој Бачкој и Барањи и више хиљада. Наравно, што се тиче датума, он ће увек мало варирати јер ће зависити од датума Васкрса и од прописâ црквеног Типика о томе када може да се врши парастос, али оријентационо, ако Бог дâ, увек ће то бити у априлу, приближно половином априла.
Да наше обележавање трагичних догађаја из времена другог светског рата и молитвено спомињање часних и невиних жртава, како оних из нашег народа тако и других, јеврејских и несрпских словенских жртава из тог периода, не значи никакав реваншизам, показује и чињеница да је оне исте 1956. године када је Црквена општина новосадска подигла Спомен-крст пред којим сада стојимо, упркос тадашњој идеолошкој клими која је била против таквог обележавања, – а и до дана данашњега сведоци смо, нажалост, прећуткивања и занемаривања наших невиних жртава, – наш народ великодушно пружио уточиште Мађарима који су тражили спаса после изласка совјетских тенкова на улице мађарских градова.
Претходни српски нараштаји умели су, дакле, да разликују суседни народ као целину, с једне стране, и носиоце злочиначке идеологије и исте такве злочиначке власти, са друге стране. А управо таква, злочиначка, била је Хортијева нацистичка власт у Мађарској, са својим плановима да, полазећи од безумног шовинизма, силом обнови границе од пре хиљаду година. У сваком случају, ми сматрамо својом елементарном дужношћу да се молимо Богу за невине жртве и да тиме уједно опомињемо савест свих људи добре воље да треба да чине све што до њих стоји и што је у њиховој моћи да се не понове такви трагични догађаји и ужасни злочини којима смо ми били изложени пре седамдесет и једну годину овде у Новом Саду и на читавом простору где наш народ живи, као што је, уосталом, и сав свет био изложен злочиначким намерама и подухватима.
Докле год још постоји сила греха у палој човечанској природи, човечанство неће бити имуно на искушења, изазове и опасности ове врсте. Зато је наша дужност да се Богу молимо за жртве, али и да бринемо, колико год је то у нашој моћи, за живе и за оне који ће доћи после нас.
Нека Бог подари Царство небеско и вечни покој онима који су на најужаснији начин страдали и за које се данас молимо, а и нама нека буде милостив и удостоји нас дара истинске вере, наде и љубави!
Христос воскресе!