Поздравна реч Епископа Иринеја изговорена поводом обележавања годишњице страдања цивилног српског становништва 1941. године
Епископ бачки др Иринеј
Поздравна реч изговорена у Радничком дому у Новом Саду, 22. априла 2012. године, поводом обележавања годишњице страдања цивилног српског становништва приликом уласка Хортијевих нациста у Нови Сад 1941. године
Часни оци, браћо и саслужитељи, драга браћо и сестре! Моје обраћање ће бити кратак поздрав свима вама у ове свете и светле васкршње дане, у дане када – не случајно – вршимо и молитвени помен за све жртве из временâ страдања нашег народа, посебно за оне из времена новосадске Рације и Рације у Бачкој уопште. Те невине жртве – жртве из нашег, српског народа и из осталих народа, пре свега јеврејског – ми спомињемо и молитвено помињемо у светлости Васкрсења Христовог и у нади на васкрсење, њихово, наше и свеопште. Стога то није само тужни помен него и помен победничког и радосног карактера. Јер, никад у историји, а поготову у хришћански осмишљеној историји као историји спасења, зло није тријумфовало него је, на крају, тријумф увек осигуран за Добро, за Христа.
Зато смо и ми вечерас сабрани овде, као што смо били сабрани и пре неколико месеци, приликом молитвеног помена на Кеју. Сви се, нажалост, као ружне, тамне сенке оних свечаних и тужних дана, сећамо и догађаја који не служе на част овоме граду, па ни нашем народу, када су наша Црква и наша Епархија били предмет бесомучних напада само зато што желе да на достојанствен начин чувају светли спомен невиних жртава. Вечерас смо у бољој позицији јер смо сами. Нисмо, истини за вољу, ни очекивали да ће било ко од званичникâ Града, или Покрајине, или државе у целини бити вечерас са нама. Овакви спомени не занимају наше званичне личности. С тим треба да смо начисто. То је чак и боља варијанта. Гора варијанта је да они некима директно сметају.
На сву срећу, има међу нама људи, верника, ентузијаста и притом озбиљних истраживача – један од њих је и наш вечерашњи предавач, професор др Драго Његован – који су благовремено осетили значај ове тематике и нису пристали да учествују у општем прећуткивању трагичних догађаја од пре седамдесет година. Професор Његован је већ неколико вредних студија и монографија посветио овој теми, а и поново је објавио заборављена документа која се односе на тај трагични период наше историје. Молитвено желим да му Бог дâ снаге и здравља да настави са радом на овој теми. Он, наравно, није једини. Има још угледних аутора у нашој средини који се баве изучавањем ове тематике, а међу њима професор Његован заузима часно и видно место.
Наша Епархија ће и током ове године, поводом седамдесете годишњице Рације, обележавати тужне догађаје, али неће их ни убудуће заборављати, као што је сасвим природно и за очекивање. Уосталом, већ 1956. године Црквена општина новосадска је поставила крст управо у спомен жртвама са самог почетка окупације Бачке и Барање од стране Хортијевих снага. Он је сачуван до данас. Сада се налази на Алмашком гробљу. У оно време морало се, наравно, неодређено и безлично казати да је он посвећен жртвама фашизма, а ко су биле те жртве и ко су били њихови џелати није се смело споменути чак, ето, ни на крсту који је подигла Црквена општина. Ипак, најважније је то што је Црквена општина и тада, упркос владајућој идеологији и њеним забранама, неговала овај часни молитвени помен и спомен.
Излишно је подсећати на то да овај парастос не значи никакав реваншизам и да ми не осећамо потребу да се извињавамо унаоколо што уопште помињемо невине жртве. Ту врсту извињења не дугујемо никоме. У том контексту веома је важно знати да Рација није била тренутни ексцес у јануарским данима 1942. године него кулминација понашања окупаторских власти и њихове солдатеске од првога дана њеног уласка у нашу отаџбину. Већ у априлу 1941. године невине цивилне жртве из редова немађарског становништва, у првом реду српског, броје се у Новом Саду на стотине, а широм Бачке и Барање на хиљаде.
О томе ћемо сада чути проверене податке од нашег цењеног предавача. То је, напомињем, предмет најновијег истраживања и најновије књиге професора Његована. Надам да ће у напорима Епархије бачке да се не препусте забораву трагични историјски догађаји и спомен на невине жртве учествовати и професор Његован, као и многи други људи, и да ћемо сви заједно, на достојан и достојанствен начин, како доликује верницима Православне Цркве и припадницима српског народа, сачувати часни мученички спомен. Хвала професору за излагање које следи, а на њега и на све вас призивам благослов Божји. Христос васкрсе!