Епископ бачки др Иринеј: Принудно пензионисање епископâ и непостојећи „лоби млађих владика”
У Политици од 24. фебруара текуће године, на 8. страни, објављен је мини-интервју са мном, под насловом Нема пензионисања архијерејâ. Пуни текст мог интервјуа није објављен због ограниченог новинског простора предвиђеног за њега – а на то ограничење сам био коректно унапред упозорен – и то је за последицу имало да потпуно изостане одговор на питање о „млађим владикама”. Стога објављујем своје одговоре на питања новинарке Политике, госпође Јелене Чалије, у пуном обиму.
1. Да ли је Свети Архијерејски Синод заказао заседање Светог Архијерејског Сабора?
Пре но што одговорим на прво од пет питања која сте ми поставили поводом текста Жељке Јевтић Млађе владике желе да пошаљу Филарета и Пахомија у пензију, објављеног у листу Blic 22. фебруара текуће године, дозволите ми да изнесем једну општу напомену о њему: текст је очигледно наручен, а ја сам, стицајем околности, знао и пре његовог објављивања да ће се појавити, као што сам знао и ко је наручилац.
У тексту постоји само једна информација – то је податак о датуму следећег редовног заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (15. мај текуће године). Све остало што садржи јесу дезинформације, инсинуације, пројекције нечијих субјективних жеља и томе слично. Зар датум Сабора представља велико откриће, на основу наводних контаката са „поверљивим изворима из врха Цркве”? Прво, тај датум се и иначе рутински објављује чим се службено оформи и потпише синодска одлука о сазивању Сабора. Друго, Сабор је по правилу половином маја, са могућим осцилацијама од по два-три дана. Дакле, информација није ни ексклузивна ни „громопуцателна”, али је бар тачна. А то није мало у нашој медијској клими...
2. Може ли се већ сада говорити о томе која ће бити нека од питања којима ће се бавити највише црквено тело на предстојећем заседању?
Не може – осим питања која су свагда на дневном реду, попут црквеног стања и проблемâ у Србији, у региону и у расејању широм света, унапређивања црквене мисије, просвете, добротворне делатности и других сличних питања.
3. Да ли ће озбиљност положаја Српске Православне Цркве у Црној Гори захтевати да се овом темом бави и Сабор?
Свакако. Нажалост, то је већ годинама једна од болних саборских тема.
4. Српска Православна Црква подмладила је и „појачала“ своје редове избором тројице нових Владика на претходном заседању Светог Архијерејског Сабора. Да ли се, међутим, размишља о пензионисању неких Архијереја?
Не, ни у ком случају. Најављивање предстојећег пензионисања овог или оног архијереја нема никаквог упоришта у стварности. У канонској теорији и пракси Православне Цркве уопште, наиме, не постоји категорија пензионисања архијереја. Постоје само могућност добровољног личног чина повлачења из активне службе и могућност губитка права на управљање епархијом путем саборске пресуде, услед доказане тешке канонске кривице. Изузетак међу помесним аутокефалним Црквама представља Московска Патријаршија, која је, релативно недавно, увела старосну пензију за своје архијереје. Знатно пре ње, пензионисање епископâ је увела Римокатоличка Црква, а у Црквама Реформације оно је одавно уобичајена пракса.
Занимљиво је, међутим, да се пропис о стављању у старосну пензију у Римокатоличкој Цркви не односи на папу римског, а у Руској Првославној Цркви се не односи на Патријарха московског.
У Српској Православној Цркви тема пензионисања епископâ је вештачка и излишна тема. Наша Црква примењује, наиме, систем којим се поштује канонски поредак, али и оставља простор за флексибилна и животно релевантна решења у изузетним случајевима. Код нас је могуће, па и пожељно, да се епископ који је свестан свога здравственога стања или поодмаклих година сâм повуче са епархије (пример: владика Атанасије, некадашњи епископ захумско-херцеговачки). Уколико неки архијереј има разлога да то не жели да прихвати, даје му се или викарни епископ као ефективни сарадник у пастирској одговорности или епископ заменик, по правилу из неке суседне епархије (пример: тренутно је Епископ захумско-херцеговачки Григорије заменик митрополита дабро-босанског Николаја). Када ниједна од ових опција није могућа, а епархија трпи штету због очајног здравственог или менталног стања њеног предстојатеља, Сабор сазива конзилијум лекарâ, врхунских стручњака, и уколико исти званично потврди да епископ није способан за вршење своје службе, Сабор га проглашава умировљеним, а Епархију упражњеном, и поставља администратора или пак одмах бира новог епископа.
Ако смо иоле паметни и одговорни људи, овај систем је више него довољан и саобразан реалним животним потребама наше Цркве.
5. У медијима се уобичајило да се пише о „лобијима“ унутар Цркве, о „лобију млађих Владика“ наспрам кога, наводно, стоји „босански лоби“. Како Ви гледате на то?
Медијска распредања о разним „лобијима” у јерархији Српске Православне Цркве су по правилу изливи спонтаних или, чешће, наручених размишљања појединих новинара, у првом реду оних који нису стварни, активни верници, те стога и не осећају нити разумеју структуру Цркве и начин на који функционише њен богочовечански организам. У њиховом поимању Црква је нешто слично организацији, институцији, партији, држави... У стварности пак Црква није налик ничему од тога него је пре антипод свему набројаном.
Најновија лоби-теорија, лансирана тек пре три дана управо у Блицовом ауторском тексту, јесте теорија о наводном лобију (или фракцији? или интересној групи?) „млађих владика”. Од свих постојећих, нажалост, ова теорија је најгрђа и најглупља. Извршимо најкраћу логичку анализу ове немогуће синтагме!
Шта значи појам млад или млађи? Младост, зрело доба и старост нису, сами по себи, ни врлина или заслуга ни порок или мана. Сваки човек је најпре млад, затим средовечан и најзад стар. Ваља нам се притом присетити народног израза „млад и зелен”, израза који се у Горском вијенцу примењује и на владику. Када је митрополит никејски Висарион на Флорентинском сабору издао Православље и прихватио унију, свети Марко Ефески, бранитељ и „Атлант” Православља, старији од њега, без цифрања му је скресао: „Ти си деран, па си и поступио као дерле!” Треба, дакле, бити опрезан када се младост истиче као предност. Наравно, она јесте предност када се младалачки животни елан и радна способност оплоде смирењем и тражењем мудрости у саветовању са многима, поготову са старијима и паметнијима од себе.
„Млађе владике”... Има ли ту икаквога смисла? Данашње „најмлађе” владике, хиротонисане пре мање од годину дана, углавном су педесетогодишњаци. Међу „старијим” владикама има и оних који су већ са тридесет година постали епископи, а реално су млађи од данашњих „најмлађих владика”. Може, дакле, неко бити млад владика, а нимало млад човек, а може бити и млад човек, а стар владика. Појам „млађе владике” не значи практично ништа.
Најзад, откуд некоме идеја да приближна хронолошка подударност епископске хиротоније неких лица јемчи и њихову исту или сличну идејну, односно „идеолошку” оријентацију? У самој ствари, и међу старијима и међу млађима свако мисли својом главом и одлучује по својој савести, па се дешава да се мишљења и одлуке неких младих поклапају са мишљењима и одлукама неких старих, а нису сагласне са ставовима ових или оних „вршњака”. Једном речју, „генерацијски лоби” је најбесмисленији израз који смо чули. Врхунац представља теза из Блица да „млађе владике” очекују од Патријарха, једног од најстаријих по годинама у Сабору, да „обнови Цркву”. Питам: да ли ми обнављамо Цркву или она обнавља нас? Даље, ако се „старци” проглашавају за конзервативне, ригидне, инертне и слично, онда у такве спада и Патријарх. Како да „обнавља Цркву” неко такав? Кад би наручилац текста био искрен, признао би да он уствари ставља знак једнакости између Патријарха и „старијих владика”. Ту је ипак, и против своје воље, погодио у мету: знак једнакости треба да постоји, и стварно постоји, између Патријарха и свих епископа, старих, средовечних и млађих. Свако је личност за себе, али сви смо једно тело, Тело Христово или Црква, и један дух у Духу Светом. Разни су дарови и службе, али је један те исти Дух Божји који их раздељује, на корист и изградњу свете Цркве. У споредним стварима влада слобода, у суштинским јединство, а у свему треба да влада љубав Христова.
Епископ бачки Иринеј