У Чуругу служен парастос жртвама Рације
У Чуругу је на Бадњи дан, 6. јануара 2011. године, служен парастос жртвама геноцидне Рације пострадалим у месецу јануару 1942. године.
Прво је на III рампи код споменика одржан парастос који су служили протонамесник Петар Тривуновић и јереј Слободан Лазић, а после свете Литургије и парастоса, у организацији Меморијалног друштва „Рација 1942“ Чуруг, у Топаловом магацину одржан је историјско – медијски час под називом Истина о чурушкој рацији. У овом магацину смрти зверски је убијено преко 500 невиних мушкараца, жена и деце.
Том приликом приказани су филм Мирослава Антића „Споменик“, радио драма „Рација“ и културни програм који су извели глумица Јелена Срећков и Инклузивни мешовити хор „Исон“ из Новог Сада, са Мишом Близанцем као хоровођом и солистом.
Ово је први парастос на месту страдања једне трећине житеља Чуруга, месту које је послератна власт претворила у стовариште.
Парастосу су, поред житеља Чуруга, присуствовали многобројни гости из шајкашких места и Новог Сада, као и господин Светозар Чиплић, министар за људска и мањинска права у Влади Републике Србије.
Рација је назив за један од најстрашнијих геноцидних злочина у историји света почињен у јануару 1942. године над невиним житељима Чуруга, Жабља, Ђурђева, Госпођинаца, Гардиноваца, Вилова, Лока, Титела, Мошорина, Шајкаша, Кисача, Србобрана, Темерина, Новог Сада и Бечеја. Овај сурови злочин месецима је брижљиво припреман од мађарске фашистичке владе, под покровитељством мађарског шефа државе Миклоша Хортија.
Рација је почела истовремено у Чуругу и Жабљу, 4. јануара 1942. године, хапшењем угледних људи, имућнијих земљопоседника, занатлија, лекара, адвоката, који су исте вечери на најсвирепији начин побијени и бачени у залеђену Тису.
Пошто су за два дана убили око 70 људи, мађарски нацисти су на Бадњи дан почели масовна хапшења у Чуругу. Општинске просторије нису могле да приме све „четнике који пружају отпор“, те су магацини хране Бранка Новакова - Топалова, Триве Шегуљева и Паула Лампела, као и учионице „Велике школе“ претворени у сабирне логоре.
Ухапшени су подвргнути жестоком малтретирању, мучењу и батинању, и свирепо стрељани митраљеским рафалима у затвореним магацинима. Преживели и рањени су накнадно појединачно дотучени. У Топаловом магацину је зверски убијено преко 500 људи.
Покољ у Чуругу је трајао све до 17. јануара 1942. године. Невине становнике Чуруга, одрасле мушкарце, жене и омладину, чак и одојчад коју су разбијали о зидове и камионе, убијали су мађарски војници, жандари, полиција и њихови помагачи мештани. Потом су их колима носили на Тису и бацали под лед да се ником гроба не зна.
Дa je неко место за неколико дана изгубило 30 посто свог становништва, као Чуруг у Хортијевској рацији, постало би симбол страдања тог народа. Најмање 3.500 Чуружана је истестерисано, гвозденим шипкама дотучено, митраљирано, отресано главама о липе и бандере.
Меморијално друштво „Рација 1942“ поседује списак жртава Чурушке рације на којем се налазе имена 1292 до сада идентификоване особе. Фалсификована историја је драстично умањила број искорењених Чуружана на мање од 900.
После Другог светског рата забрањена су обележавања годишњица Рације. Регент Мађарске Хорти Миклош се појавио у својству сведока на Нирнбершком процесу и извукао од одговорности за геноцид над цивилним становништвом Бачке, Барање и Међумурја. Овај некажњени злочинац је током рата ослободио одговорности официре који су почини Рацију по његовом налогу.
У послератној Југославији, а посебно у Србији, подаци о жртвама Рације били су непотпуни, искривљени, а истина прећуткивана, јер је број убијених драстично смањен, а никада није сачињен попис жртава, те се и дан данас не зна идентитет свих жртава Рације.
Према подацима из мађарских војних кругова до којих је дошао народни посланик Странке малих поседника, Ендре Бајчи Жилински, јануарска геноцидна рација 1942. однела је најмање 12.763 жртве. Ендре Бајчи Жилински је изгубио живот бранећи достојанство и права жртава Рације.