Још једно писмо брату Артемију
Покајанија отверзи ми двери, Жизнодавче Јеванђеље Христа, Бога и Спаситеља нашег и свега рода људског, почело је, и увек изнова почиње, спасоносним позивом свима нама: «Покајте се и верујте у Јеванђеље! Покајте се јер се приближило Царство небеско» (Марко 1, 15 и Матеј 4, 17). Брат наш Артемије, замонашен пре педесет година (а и ја сам, десетак дана после њега) од светог Аве Јустина Новог, каже сада, када га је Свети Сабор Српске Цркве, због упорног рушења саборности Цркве Христове, вратио у ред монахâ, - а то значи: подсетио га на почетно, и на земљи никад не престајуће, јеванђелско покајање, - да је он педесет година »служио Српској Цркви». Да ли се за то време и кајао, не знамо; како изгледа, није, бар за последњу деценију. Сада је нашао за сходно да призива покајању Свети Сабор и Синод, наводећи речи Аве Јустина да «има излаза из свих безизлаза» (свети Ава је додавао: «Никада није касно», а народ каже: «У Бога нема позника») - наравно за њих, за Патријарха и епископе, али не и за њега. Јер, за све ово време свог упорног противљења Светоме Духу мира и јединства у Цркви, «којој је служио» (како се хвали, а не каже да се замонашио ради свога спасења), он ниједном није нашао за сходно да макар помене спасоносно јеванђелско покајање, ако не ради чега другог, онда барем ради речи Христа Спаса: «Лекару, излечи се сам!» Брат наш Артемије, који тада узе ризу покајања, сада ризу покајања нуди другима као излаз из стања у које је себе довео, мада би много лакше и једноставније, усто јеванђелски спасоносније и за њега и за нас, било да почне од себе, макар смиреном молитвом и тужнорадосном песмом Покајања отвори ми двери, Живодавче Христе. Не, он то не чини него, већ по ко зна који пут, наступа преко масмедијâ. То му је, одавно, омиљени начин «завођења за Голеш-планину». Он не хаје за исповедање својој браћи и оцима. Радије бира интервјуе новинарима и обраћање «правницима» и «адвокатима» уместо да, сходно вековном благодатном искуству Цркве и примеру јеванђелски савесних црквених људи и Првослужитеља, послуша савет Христов у Јеванђељу: "Ако ти сагреши брат твој, иди и покарај га... Па ако те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу... Ако ли и њих не послуша, кажи Цркви..." (Мт. 18, 15 - 17). Тај савет је Црква, његова и наша, до сада више пута настојала да препоручи брату Артемију, али он, колико јуче, на Аранђеловдан, када се навршило педесет година и један дан откако је положио монашке завете, слага пред Богом и пред људима у Цркви да је "неуставно и неканонски осуђен", а да уопште није саслушаван, како то тражи "и римско право" (Политика и Вечерње новости на веб-сајту 21. новембра, а у штампаном издању 22. новембра), као и да достављена му оптужница "ништа не доказује"! И тако даље, и томе слично... Артемије и његови фатални залуду-суфлери, почев од рашчињеног и размонашеног старијег Виловског, па до квазиправникâ и квазиканоничарâ, тачније "дрвених адвоката", неће да схвате да су поменуте речи Христове (Мт.18, 15 - 17) преточене у свети Канон апостолски 74, изнет му у оптужници, који верно преноси јеванђелске речи Христове. По томе канону, оптужени Епископ, "ако позиван не послуша, нека се позове и други пут, шаљући по њега два /друга/ епископа; ако ни тако не послуша, нека се позове и трећи пут, пославши по њега опет два /друга/ епископа. А ако и то презре и не одазове се, нека Сабор изрече против њега оно што сматра /да заслужује/, да он не би помислио да ће, избегавајући /суд/, нешто /тиме/ добити". То исто каже и 19. Картагенски канон, као и други свештени канони и пракса Цркве кроз векове, која уједно забрањује да се иде на римске и уопште светске судове. Артемије је више од три пута позиван и више од три пута је изиграо послане му саборско-синодске комисије од по два епископа. Најзад је, почетком фебруара ове године, изиграо и Патријарха и Синод, правећи се луд, а потом, нажалост, и безочно лажући, као што и сада бестидно лаже. У првој комисији, још маја 2006. године, био сам, као њен члан, сведок Артемијевог изругивања и са нама, и са Синодом, и са Сабором. Та комисија је била упућена након што су његови сарадници пуцали на тадашњег секретара Епархије рашко-призренске, оца Срђана Станковића, и на његову дечицу и попадију, на Ђурђевдан увече, две хиљаде шесте код Звечана. У то време је отац Срђан, као одговорни секретар Епархије, био почео да открива финансијско-материјалне махинације и малверзације тада свемоћног над Епархијом и над самим Артемијем Симеона Виловског и његовог кума Суботичког (ако Артемије, како "сведочи" на суду у Атини и Београду, "иза свега тога стоји", онда - "ко чита, нека разумије"!). Када смо овај стравични случај, заправо терористички чин познат само из мафијашког подземља, а непознат у двехиљадугодишњој историји Цркве Христове, тада предочили Артемију, он се само иронично подсмехнуо, како одавно чини кад му се чињенице изнесу на видело. Додајмо да је исто оно вече, на Ђурђевдан, изјавио: "Једно је сигурно: то су учинили Шиптари". Уствари су то учинили плаћени за то Срби, од којих је један, коме се и име зна, за то и кажњен са две године затвора, али је касније побегао и данас живи у страху да га не ухвате. На тадашњем мајском Сабору, 2006. године, Артемију је од стране саборских отаца наређено да распусти мафијашку групу око себе, звану Раде Неимар, и да Симеона Виловског стави под суд. Он је то, нажалост, безочно изиграо, а свети патријарх Павле је тада већ био оболео. Изиграо је Артемије и следеће упућиване му комисије, као и позиве да дође на седницу Синода. Зато је, после извештаја последње епископске комисије од 10. фебруара ове године, смењен са Епархије, одлуком Синода од 11. фебруара, а 13. фебруара потписаном и од њега самог. Досијеа са доказним материјалима те комисије мере се килограмима, а саборска одлука од маја ове године потврдила је комисијске налазе и синодске одлуке. Притом је брука суђења (због образа пред јадним опљачканим народом распетог Косова и Метохије) снисходитељно, икономијом, превазиђена одлуком о умировљењу, тојест пензионисању епископа Артемија као трајном уклањању са Епархије. Трагикомично је Артемијево "тумачење" да прихвата "умировљење", али не и "пензионисање", као да то није исто. То важи и за његово тражење плате, а непристајање на пензију! Сада, међутим, треба отворено рећи још нешто, јер и у том грму лежи зец: Артемије и данас има велике паре у неколико српских и грчких банака, а рачуне истих крије као змија ноге. Зато би било поштеније да нам каже колико он и Виловски на својим рачунима имају новца намењеног Косову и Метохији, па још и да тај новац предају својој бившој Епархији. Она, уосталом, припада Српској Православној Цркви, а није њихов приватни "феуд", у који, са својом наоружаном бандом, могу да упадају и после свргавања и рашчињења. Епархију су иначе оставили у дугу од близу милион еврâ. Господин монах Артемије је, упркос монашком завету сиромаштва, на тражење Светог Синода да достави податке о својим банковним рачунима, одговорио да Синод таквим тражењем крши Устав Србије, који јемчи приватну својину, да је он слободан грађанин и да Синод нема право да угрожава његову приватност. Ако ни због чега другог, Артемије би због таквог одговора Светом Синоду требало да се пред Богом, Синодом и својим народом покаје. Посреди је, наиме, просто-напросто пљачка туђег новца пошто, по светим канонима, епископ нема "приватне својине". Додуше, његови "канонско-правни" суфлери дошаптавају Артемију, ноторном незналици и игноранту светих канона, да "то канони не забрањују"(!). Још две напомене у овом писму. Артемије тврди да одлуке Синода и Сабора "нису уставне ни канонске", а да његове голословне изјаве то јесу. Као да Синод и Сабор морају поступати и одлуке доносити онако како их он хоће и како их он схвата и тумачи! Не види да на овај начин самога себе мегаломански поставља изнад Синода и Сабора. Заборавља да је Сабор једини меродавни и мериторни тумач канонског Предања, од Духа Утешитеља дати саборни чувар и руководитељ живог живота Цркве Христа Богочовека, Цркве светих Апостола и светих Отаца, чији су наследници данас Патријарх и епископи у овој Цркви Народа Божјег, који се зове и јесте православни српски и светосавски, светониколајевски и светојустиновски верни Народ Христов, за разлику од шачице нерасудних митингаша са јевтинопартијском паролом Истина је једна - Владика Артемије, насупрот Јеванђељу (Јован 14, 6) које нас учи да Пут, Истина и Живот јесте Христос Богочовек. Али ево, напослетку, и друге, за овај пут, напомене у овом горком, али отвореном, искреном, братском, седмом или осмом по реду писму Артемију, упркос свему још увек нашем брату. Овај необични самомучитељ и самомученик, "епископ у егзилу", тврди у својој мегаломанији да за њега синодске и саборске одлуке "немају никакав значај" јер он, забога, "није у расколу": "Нисам се ни од кога одвојио. И даље сам у јединству са Једном Светом, Саборном и Апостолском Црквом, као и са светим Апостолима и светим Оцима" (Новости, 22. новембар 2010, стр. 4). Очигледно је да овакав став показује дубоку духовну прелест, самообману једног трагичног епископа, сада већ трагичног монаха. Без и трунке сопственог покајања, без иоле јеванђелске и људске савести, он лекције опокајању чита Сабору епископâ на челу којих је - сходно светом јеванђелском, канонском Предању свевековне Православне Цркве (конкретно, сходно 34. Апостолском канону, који је Артемије годинама игнорисао и газио) - Свјатјејши Патријарх. То је Саборнокатоличанска Црква Божја у српским земљама, а не нека имагинарна, протестантска "невидљива Црква", којој тобоже припада Артемије по његовој умишљеној "еклисиологији". Та "еклисиологија" није друго до пука камуфлажа за стварно секташки менталитет његов и његове парасинагоге, о чему сам му такође писао, али се он на то само иронично подсмехнуо, као што се некада са Црквом Христовом исмевао брутални Диоскор Александријски кад је, због неодазивања на трократни позив Светог Сабора, свргнут и рашчињен мада се епигонски позивао на "Великог Кирила", свога претходника. У овом Светом Сабору српских епископа сада се налази и канонски, од Сабора изабрани Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, кога су пре неколико година Артемије и Симеон Виловски покушали да протерају из Дечана и из Епархије рашко-призренске. Свети Синод и Сабор су, срећом, већ тада увидели у чему се састоји симеоновско-артемијевско неразумље и црквено-канонско посрнуће, па је на Теодосија пренето овлашћење да води неопходну обнову порушених светиња распете заветне косовско-метохијске земље Светога Саве, Лазара и Стефана и осталих исповедника вере у Крст и Васкрсење Христово и наше. Свети Архијерејски Сабор је, на нехотице поклапајућу се педесету годишњицу Артемијевог монашења, вратио Артемија на почетну тачку монашког му покајања и тако омогућио брату Артемију да се врати јеванђелском почетку и првини нашег општег спасења - свеспасоносном покајању - и да тиме буде истински пример и вођ својим присталицама псевдозилотима, назовимонасима, боље рећи лутајућим ветрогоњама, који од истинског православног монаштва немају ни почетна слова песме којом смо започели ово писмо: Покајања отвори ми двери, Жизнодавче Христе! У манастиру Тврдошу, + Епископ Атанасије,
по Аранђелову дне 2010.
умировљени захумско-херцеговачки