Одговор на допис умиривљеног Епископа Артемија од 13. октобра 2010.
СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Број 1345
12. новембар 2010.
у Београду
Предмет: одговор на Ваш допис од 13. октобра 2010. ВАШЕ ПРЕОСВЕШТЕНСТВО, Свети Архијерејски Синод је примио Ваш допис од 13. октобра 2010. године којим покушавате да оповргнете и својим тумачењем дискредитујете одлуку и акт Светог Архијерејског Синода бр. 1126/зап. 805 од 15. септембра 2010. године. Из Вама знаних разлога сте се, као и у случају Вашег дописа од 13. септембра 2010. године, одлучили да свој допис објавите у штампи, овом приликом у недељнику Сведок од 2. новембра 2010. године, да би исти потом био објављен и на више антицрквених сајтова који се баве „заштитом" Вашег „лика и дела". Уместо да се повинујете одлукама Светог Архијерејског Синода, Ви, по ко зна који пут, улазите у јавну расправу са Светим Синодом и са Патријархом српским, иако Вам је добро познато да, сходно тач. 27А) чл. 69 Устава Српске Православне Цркве, само Свети Архијерејски Сабор „у првој и последњој инстанцији суди несугласице између Архијереја и Светог Архијерејског Синода". Уколико сте сматрали да је одлука Светог Архијерејског Синода бр. 1126/зап. 805 од 15. септембра 2010. године неканонска, тако да се „са истом одлуком, као неканонском, не слажете, да је не примате и да јој се не можете повиновати", требало је да свој допис упутите Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор како би се Сабор о њему изјаснио на свом наредном редовном заседању. Ви сте, уместо таквог, канонски и црквено јединог исправног начина, као место за решавање проблема Ваших односа са Светим Синодом одредили средства јавног извештавања, иако Вам је више пута, од времена блаженопочившег патријарха Павла до данас, скретана пажња да престанете са јавним полемикама и блаћењем Светог Архијерејског Сабора, Синода и Патријарха по медијима. Нажалост, није Вам први пут да службене црквене документе, директно или индиректно, неовлашћено износите у јавност стварајући забуну и саблазан у народу. Иако Вам је из историје Цркве Христове, па и из историје Српске Православне Цркве, добро позната чињеница да се унутрашња, а посебно канонска питања јерархије не решавају у медијима нити на улицама, Ви из својих разлога настављате са праксом која не приличи православном архијереју и која подстиче расколнички менталитет код извесног мањег броја монаха и необавештених верника. Разумемо да Ваше Преосвештенство осећа да се, после многих неканонских и нецрквених чињења, као и необјашњивог духовног одвајања од остале сабраће архијереја и неприхватања саборских одлука, заиста налази у својеврсном егзилу, али манастир Шишатовац се, без обзира на Ваша осећања, не налази у „егзилу", како стоји у Вашем допису, него у Епархији сремској и у њему Вам је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа сремског г. Василија и одобрењем Светог Архијерејског Синода, одређен боравак. У свом допису покушали сте да тумачењем светих канона и Устава Српске Православне Цркве на свој начин оспорите канонску утемељеност горе наведене одлуке Светог Архијерејског Синода. Ваше је право да одлуку сматрате и доживљавате на свој начин, али сте дужни да је поштујете (што сте Ви до сада чинили и чините делимично, поштовањем забране свештенодејства која Вам је наложена). Из тих разлога је још неразумљивији и необјашњивији Ваш став да, поред осталог, „одлуку не примате и да јој се не можете повиновати". Свети Архијерејски Синод до сада нема сазнања да сте од 15. септембра, када сте стављени под забрану свештенодејства, до данас прекршили изречену меру тако да је Ваш допис, и то месец дана касније, апсолутно беспредметан, јер није упућен Светом Архијерејском Сабору преко Синода ради оцене канонске утемељености одлуке Светог Архијерејског Синода. С обзиром на то да од Светог Архијерејског Сабора, као јединог надлежног тела у овом случају, нисте на време затражили да испита канонску утемељеност горе наведене одлуке Светог Архијерејског Синода којом сте стављени под забрану свештенодејства, Ваше тумачење канонске ваљаности синодске одлуке може се објаснити једино као неовлашћено и ненадлежно, јер не спада у Вашу надлежност нити, пак, у надлежност епархијских архијереја. Иако је Ваш допис препун нелогичности и погрешних тумачења, ипак, из поштовања према Вашем Преосвештенству, указаћемо само на неке суштинске нетачности и погрешна тумачења црквених одлука изнета у Вашем допису од 13. октобра 2010. године. Ваше Преосвештенство је у самовласном и самовољном тумачењу Устава Српске Православне Цркве превидело чињеницу да Устав предвиђа епархијске архијереје (чл. 104 и 105), али и умировљене, тојест пензионисане архијереје и архијереје који су из различитих разлога разрешени дужности епархијског архијереја (чл. 111). Ваше Преосвештенство је одлуком Светог Архијерејског Сабора у мају 2010. године, због Ваше утврђене канонске одговорности за стање у Епархији рашко-призренској, трајно разрешено дужности епархијског архијереја. Ви сте, као што је познато, и даље остали у архијерејском чину, а Ваше досадашње општење са Светим Архијерејском Синодом, као и повремено присуство, по позиву, седницама Светог Архијерејског Синода после трајног разрешења са дужности епархијског архијереја, недвосмислено показују да се и на Ваше Преосвештенство односи тач. 20 чл. 70 Устава Српске Православне Цркве. Са тих разлога, не може се прихватити Ваш став да је „Синод доносећи исту одлуку изашао из своје надлежности и показао се недоследним", а да се, при томе, неовлашћено потписујете као Епископ рашко-призренски, иако Вам је познато да архијереј са таквом титулом тренутно не постоји у Српској Православној Цркви. Недоследност се, на жалост, показала у поступању, а посебно у јавном деловању и преписци Вашег Преосвештенства, тако што бисте Ви, судећи по Вашем допису од 13. октобра 2010. године, некада признавали, а некада не бисте признавали надлежности Светог Архијерејског Синода. У прилог порицању одлуке Светог Архијерејског Синода, Ви сте, Преосвећени Владико, очевидно ради замене теза и замагљивања стварности, цитирали само део синодске одлуке од 15. септембра 2010. године, при чему сте пренебрегли катастрофалне ставове које сте навели у свом допису из септембра 2010. године да „немате право да и даље прихватате оно са чим се не слажете", „да нисте добро чинили када сте наглашавали да се одлукама повинујете, али да се са њима не слажете", и да „повлачите све до сада дате изјаве о повиновању", тојест прихватању и извршавању одлука Светог Архијерејског Сабора и Синода. На напред изложени начин, Ви сте, Преосвећени Владико, с једне стране одбацили све досадашње обавезујуће саборске и синодске одлуке у Вашем случају и при томе сте их тумачили као „неканонске, противуставне, насилничке, донете у монтираном процесу по диктату нецрквених, политичких и непријатељских чинилаца", усмерене на „отимање Епархије, протеривање са Косова и Метохије" и томе слично; са друге пак стране, Ви сте се поставили као врховни канонски судија у Српској Православној Цркви који ће, по свом нахођењу, тумачити шта је канонско, а шта није канонско у одлукама и поступању Светог Архијерејског Синода и, сходно томе, самовласно одлучивати које ћете одлуке као архијереј Српске Православне Цркве прихватати, а које нећете прихватати. На тај начин сте на себе неовлашћено преузели надлежности Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, и то издижући се и постављајући се изнад Сабора, што је постала пракса у Вашем архијерејском деловању и понашању током последњих неколико година. Да ли је потребно да Вас подсећамо да сте управо због таквог Вашег поступања, као и других сличних поступака, трајно разрешени дужности Епископа рашко-призренског? И да ли је потребно да Вас подсећамо на искушење којем сте свесно или несвесно подлегли, искушење папистичког менталитета и превазиђене средњевековне папске праксе? У свом допису сте приступили парцијалном, а не системском тумачењу Устава Српске Православне Цркве. Ваше Преосвештенство по ко зна који пут покушава да себе у јавности прикаже као „жртву монтираног процеса", и то „монтираног" од сабраће архијереја. Иако је у одлуци Светог Архијерејског Синода од 15. септембра јасно наведено да се разлог за стављање под привремену забрану свештенодејства налази у Вашем допису од 13. септембра којим сте одбацили своје изјаве о сагласности и потписе на саборске и синодске одлуке и којим сте одбацили све будуће одлуке Синода које Ви будете сматрали „неканонским", Ваше Преосвештенство ствар своди на „непостојање оптужнице, заступника оптужнице, доказивање оптужнице пре суђења" и томе слично. Уколико бисмо ствари посматрали на начин на који Ваше Преосвештенство посматра целокупан проблем, онда бисмо лако могли да констатујемо да сте Ви - дописом који сте написали и потписали - заправо сами против себе поднели оптужницу, да сте је својим потписом заступали и да сте јасним неканонским и нецрквеним наводима заправо сами доказали оно што Вам је претходно било стављено на терет, а што сте, мимо седницâ Сабора и Синода, само по медијима демантовали. Само на такав начин Ви сте могли да произвољно и погрешно тумачите шести канон Другог васељенског сабора који говори о личности тужиоца. Подсећамо Ваше Преосвештенство да се наведени канон односи на оне који подносе тужбе против епископа, а не на неканонске радње епископа, које се подвргавају канонским санкцијама на основу других светих канона. У овом случају, против Вашег Преосвештенства се није појавио други тужилац, како погрешно инсинуирате, него се узрок одлуке Светог Синода налази у Вашем допису. Постојање Вашег дописа од 13. септембра ни Ваше Преосвештенство не оспорава, а његов садржај довољно сведочи у прилог изреченој епитимији, привременој забрани свештенодејства до заседања Светог Архијерејског Сабора. Свети Синод је у оквиру своје уставне надлежности сходно тач. 35 Б) чл. 70 Устава Српске Православне Цркве донео одлуку коју Вам је доставио. Сасвим је разумљиво да у овом случају Свети Синод није ни могао да расправља „о провери личности тужиоца и заснованости доказа и тврдњи који се налазе у оптужници", како наводите, јер сте заправо Ви лично самога себе оптужили за неповиновање одлукама највиших црквених тела. Управо читав шести канон Другог васељенског сабора забрањује да епископе оптужују и они који су „из неких разлога били од Цркве претходно осуђени и искључени, или одлучени из општења, било да су из клира или из лаичког реда, док најпре сами не буду ослобођени од свога преступа". Да сте узели у обзир чињеницу да се налазите под забраном свештенодејства, и то у време изношења неоснованих оптужби против Светог Синода и Патријарха, како сте учинили дописом од 13. октобра 2010. године „из егзила", онда свакако не бисте могли да поставите себе у улогу тужиоца Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду, као и Патријарху српском. Управо се у томе огледа Ваше кршење шестог канона Другог васељенског сабора, на који се погрешно позивате. Ваш допис од 13. септембра 2010. године је више него јасан у погледу Вашег порицања претходних одлука Сабора и Синода, као и будућих одлука Синода за које Ваше Преосвештенство буде сматрало да су неканонске. У том погледу, Светом Синоду, приликом доношења одлуке од 15. септембра 2010. године, нису била потребна додатна појашњења јасно изречених ставова Вашег Преосвештенства. Уколико, међутим, сматрате да нисте били довољно јасни и прецизни у допису од 13. септембра 2010. године, биће сасвим довољно да Светом Архијерејском Синоду, на исти начин као и до сада, доставите акт у коме ћете јасно назначити да прихватате одлуке Сабора и Синода, а да ћете се за будуће одлуке Синода обраћати Сабору ради евентуалне оцене њихове канонске утемељености и исправности. У жељи да оспорите одлуку Светог Архијерејског Синода од 15. септембра 2010. године приступили сте погрешном тумачењу светих канона, као што сте произвољно и селективно тумачили Устав Српске Православне Цркве. Ваше Преосвештенство! У тумачењу 74. канона Светих Апостола пренебрегли сте све позиве премда сте више пута до сада позивани ради расправљања о Вашем случају. Такође сте три пута слане делегације Светог Синода и Сабора одбили да примите и да са њима разговарате. Није, дакле, реч о новом, непознатом и првом случају него се већ годинама води расправа између Сабора, као и Синода под председништвом двојице Патријараха, у своје време, са једне, и Вашег Преосвештенства са друге стране. Позивани сте на седнице Сабора и Синода по питању Ваше одговорности не једном, два или три пута него много пута, али, на жалост, увек са истим резултатом. Притом се већ годинама показивало стрпљење, трпељивост и снисхођење према чудном понашању Вашег Преосвештенства. У цитирању и тумачењу 34. канона Светих Апостола требало је да видите и измерите колико сте и да ли сте у својим поступањима, а посебно у јавним наступима, поштовали одредбе наведеног канона, и то у оном дēлу који прописује да епископи „ништа сувишно не предузимају без мишљења првог између њих", тојест Патријарха српског у нашем случају. Ваше Преосвештенство оспорава синодско утемељење своје одлуке на 15. и 16. канону Светих Апостола, 5. канону Првог васељенског сабора, 4. канону Антиохијског сабора и 13. канону Сардичког сабора. Очевидно је да пренебрегавате чињеницу да сте као умировљени архијереј који је гост у манастиру Шишатовцу примали у исти манастир одбегле монахе и монахиње, који су самовољно напустили своје манастире и Епархију рашко-призренску, а потом се приватно настанили у Епархији жичкој без одобрења надлежног архијереја. И док сте више пута били спремни да својој сабраћи архијерејима неосновано спочитавате „екуменистичко поступање" приликом официјелних сусрета са представницима инославних Цркава и верских заједница, дотле не видите духовну заједницу и општење са лицима под судом и у стању канонског беспоретка на светим архијерејским Литургијама које сте служили у манастиру Шишатовцу у присуству одбеглих клирика из Епархије рашко-призренске. О том заједништву и молитвеном општењу постоји више доказа, особито фотографије и видео-записи на антицрквеним интернет-сајтовима. Истина је, додуше, да одбегли клирици нису саслуживали Вашем Преосвештенству у манастиру Шишатовцу, али сте се према скитајућим и одбеглим клирицима Епархије рашко-призренске односили као према клирицима против којих се не води црквено-судски поступак. Тиме се јасно потврђује оправданост става Светог Архијерејског Синода у акту бр. 924 од 26. августа 2010. године, у којем је изражена забринутост због начина на који сте упутили позив одбеглим клирицима да се врате у своје манастире у Епархији рашко-призренској. И Ваше тумачење тач. 4. чл. 70 Устава Српске Православне Цркве пренебрегава чињеницу да је, у случајевима евентуалних нејасноћа или непрецизних израза, само Свети Архијерејски Сабор позван да тумачи важећа црквена правила у Српској Православној Цркви која се односе на овлашћења Сабора, Синода, Патријарха, Великог црквеног суда и Патријаршијског управног одбора. Из тих разлога, једино Сабору, уколико сматрате да је то потребно, можете да се обратите у погледу тумачења више него јасне тачке 4. чл 70 Устава Српске Православне Цркве, по којој се Свети Архијерејски Синод, поред осталих уставних надлежности, „стара о зближењу и уједињењу хришћанских Цркава", али такво тумачење Вашем Преосвештенству, после „исповедања вере и поимања православне еклисиологије" у Вашем допису од 13. октобра 2010. године, изгледа да није потребно. Заборављате, такође, да Устав у ст. 1. чл. 70. овлашћује Свети Архијерејски Синод да „одржава догматско и канонско јединство и сталну везу са осталим Православним Црквама". Ваше Преосвештенство очевидно није уочило јасну појмовну разлику између уставног одређења Православних Цркава и хришћанских Цркава. По Вашој интерпретацији, уставна формулација да се Свети Синод стара о зближењу и уједињењу хришћанских Цркава односи се искључиво на сестринске Православне Цркве, а то је, очигледно, не само натегнута интерпретација него и директно насиље над смислом текста. Јер, бесмислено је, без обзира на повремене размирице, па и на дуже или краће кризе у литургијском и канонском општењу, говорити о међусобном „зближењу" и „уједињењу" Цркава које, по дефиницији, а и по Вашем - у овом случају правилном и, самим тим, православном - суду, a priori чине Једну и јединствену Цркву, без икакве „удаљености" или „раздвојености" међу њима. Стога је логично и оправдано што Устав наше помесне Цркве, кад је реч о сестринским Православним Црквама, терминолошки крајње прецизно каже да Синод одржава јединство и негује сталну везу са њима, док термине зближење и уједињење резервише за оне Цркве или заједнице које су, из догматских или канонских разлога (или и једних и других), ван литургијског и канонског општења са Православном Црквом. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је у мају 2010. године коначно решио да Ваше Преосвештенство трајно разреши дужности Епископа рашко-призренског. Не постоји ниједан разлог за ревизију те саборске одлуке. Напротив, сва Ваша неканонска активност после њеног ступања на снагу, а нарочито овај Ваш последњи допис, доказује њену апсолутну оправданост. Једино што је тачно у допису Вашег Преосвешенства од 13. октобра 2010. године јесте да ће се на предстојећем заседању Светог Архијерејског Сабора расправљати о Вашем односу према саборским одлукама и о Вашем схватању црквеног поретка као таквог, нарочито из позиције умировљеног архијереја. Нису тачна олако изречена и тенденциозна предвиђања Вашег Преосвештенства „о правдању наумљеног завршног казненог чина који треба да се одигра на Сабору у новембру". Још мање је тачна Ваша конструкција да је одлука Светог Архијерејског Синода од 15. септембра 2010. године плод инструкцијâ од спољашњих, „нецрквених, политичких и непријатељских" чинилаца. То се јасно види из Вашег накнадног нелогичног објашњења Ваших ставова из дописа од 13. септембра у допису од 13. октобра 2010. године. И овом приликом изнова уверавамо Ваше Преосвештенство да Свети Архијерејски Синод нема намеру да Вас одваја од Бога, како тврдите, нити да оспорава све Ваше неспорне раније заслуге за Српску Цркву, те очекујемо да на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора своје ставове саобразите са саборским одлукама, са целокупним саборним Предањем Православне Цркве и са свим оним што се очекује од једног архијереја Српске Православне Цркве. Канонско Предање Православне Цркве не дозвољава, подсећамо Вас, да црквено, канонско правосуђе посматрамо као копију световног судства. Такође Вас подсећамо да у Православљу не постоји институција самопроглашеног, вансаборског и надсаборског мандатара Духа Светог и верификатора Његових одлука. Где и кад је таква институција била уведена и какве је последице имала по јединство и саборност Цркве, мислимо да се можете досетити и без нашег подсећања. Вашег Преосвештенства у Христу брат Председник Светог Архијерејског Синода Иринеј
Недоследно је и тврђење Вашег Преосвештенства да је Свети Архијерејски Синод, расправљајући о Вашој, како је називате, „назови кривици", био обавезан да Вас позове на седницу и суђење. Да ли је ово контрадикторно тврђење повезано са Вашом раније изреченом тезом да се на Вас не односи тач. 20. чл. 70 Устава Српске Православне Цркве који овлашћује Свети Синод да „води надзор над радом архијереја"?
АЕМ и Патријарх српски