Одговор Епископа бачког Иринеја господину Томиславу Ловрековићу уреднику Новина новосадских

Нови Сад, 17. октобра 2013.

Уважени господине Ловрековићу,

Кад год ми време и обавезе допуштају, с пажњом и задовољством читам Ваше садржајне, умне и умесне текстове у Новинама новосадским. Допустите ми да Вам најпре на тим текстовима искрено честитам, а затим да одговорим на Ваше питање шта мислим о одлуци г. Андреја Фајгеља, директора Културног центра Новог Сада, да не дозволи излагање слике (или можда карикатуре?) која несумњиво вређа верска осећања и убеђења огромне већине Новосађана, у првом реду хришћана – православних, римокатолика и протестаната.

Потпуно одобравам одлуку г. Фајгеља и могао бих да, заједно са њим, потпишем његово образложење те одлуке, објављено 16. октобра. Ниједна људска слобода, па ни слобода уметничког изражавања, није апсолутна и неограничена. У демократским друштвима права и слободе појединца ограничене су правима и слободама свих осталих чланова заједнице. У конкретном случају, уметник јесте слободан да изрази себе, своје ставове и свој доживљај света и живота, али није слободан да користи израз који вређа, понижава, дезавуише и, у крајњем исходу, дискриминише суграђане, њихове ставове и њихов доживљај света и живота. Такво право уметнику не би припадало ни у случају да његово остварење омаловажава људско достојанство, равноправност и верско-
-културни идентитет само малобројних суграђана, акамоли када је у питању њихова већина. Неоспорно је пак, свиђало се то коме или не свиђало, да у Новом Саду и у Србији као целини верници представљају апсолутну већину, а атеисти мањину, што не значи да ови последњи као грађани имају мања права или мању слободу од оне коју ужива већина. Верници ово признају, а они који то нису морају схватити да су прошла времена када се сматрало нормалним да верници имају статус грађана другог или трећег реда, а понегде је – например у Енвер-Хоџиној Албанији или у Совјетском Савезу од Лењина до Брежњева – представљало друштвену норму и то да су верници лишени елементарних људских и грађанских права.

Право на слободу савести и вероисповести и заштиту од дискриминације на основу верске припадности јемче многе међународне конвенције, чија је потписница и наша земља, затим законодавство Европске уније, обавезујуће и за земље кандидате, значи и за нас, и, најзад, највиши правни акти Србије – њен Устав (чл. 21, 23, 43, 46 и 81) и закони који из њега проистичу, као што су Закон о Црквама и верским заједницама (чл. 1 и 2) и Закон о забрани дискриминације (чл. 12 и 18).

Подсећам овом приликом на чињеницу да Европска комисија није дозволила представу Ecce homo јер она вређа верска осећања многих Европљана, чиме ни најмање није доведен у питање секуларни и верски неутрални карактер Европске уније. Исто тако, милиони муслимана излазе на улице чим негде текстом, карикатуром или на неки други начин буде извргнута руглу личност оснивача ислама, којега муслимани сматрају последњим и највећим пророком, али ипак само човеком. У нашој средини, међутим, појединци сами себи дају право да на светогрдан начин приказују лик Исуса Христа, Оснивача Цркве, Који за хришћане није само човек и пророк него Биће неупоредиво више од сваког људског бића – Бог у људском лику, Оваплоћени Бог, Богочовек. Ја не знам да ли је уметник имао намеру да нанесе увреду и бол хришћанима у нашем граду, – in optima fide претпостављам да није имао такву намеру, –али једно знам: није, нажалост, нимало свестан шта поручује када, приказујући Распеће, у руке Распетога Христа које крваре, прободене клиновима, ставља свежњеве новца. То је, како год да се узме, за хришћане – богохулна порука. Христос и новац се никако не могу довести у везу. Хришћана има и оваквих и онаквих, али за недостојност неких – или чак многих – хришћана не може бити крив Онај ко је умро и васкрсао да бисмо ми живели, ко је жртвовао Себе за живот и спасење света.

Наравно, Онај Који је са крста опростио џелатима који су Га разапели, опростиће, верујем, и нашим даровитим и мање даровитим уметницима њихову младалачку надобудност и несмотреност. Опростиће им и искрено верујући хришћани и верници других вера, али остаје наша захвалност г. Фајгељу за његово осећање јавне одговорности и храброст пред лако предвидивом реакцијом тобожњих Европејаца, а реалних тоталитараца. Хвала му што нас је лишио сумњивог духовног задовољства и несумњивог осећања нелагоде и горчине!

Са благословом,

Епископ бачки

Иринеј