Монаштво

У осамдесет и шестом издању емисије Светотајинско богословље наставили смо разговор и промишљање на тему монаштва, уз посебан нагласак на монашки етос и начин живота у свештеним обитељима које смо сликовито описали као духовне кошнице.

Говорећи о почетку монаштва истакли смо да оно своје почетке налази још у Старом Завету, и то у личностима светих пророка Божјих који су се удаљавали у пуста места и проводили аскетски и безбрачни живот, често у молитви. У личности светога Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег, последњег у низу старозаветних пророка – и, надасве, у личности Господа нашега Исуса Христа – имамо прве аутентичне праве примере монашког живота.

У даљем току наше емисије подсетили смо да монаштво постоји још од апостолских времена, а тек током трећег и почетком четвртог столећа у Египту је овакав начин систематски организовао свети Антоније Велики, у Палестини – свети Теодосије Велики, у Кападокији брилијантни учитељ Цркве – свети Василије Велики, а нешто касније у Константинопољу – свети Теодор Студит.

Достојевски је за монахе говорио да „лик Христов чувају засад у усамљености, диван и неискварен, у чистоти истине Божје, какав је од најдревнијих отаца, апостола и мученика, и кад затреба они ће га објавити поколебаној истини у свету”. У свом личном подвигу монаси узрастају у љубави према Богу, а у односу на ближњег говоре: „Ближњи мој – то је живот мој”. У закључку овонедељне емисије Светотајинско богословље нагласили смо да је у таквом доживљају ближњег најдубљи осећај Цркве.

Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић

Print Friendly, PDF & Email